1/100 PROMENA KARIJERE U JEKU PANDEMIJE

1/100 PROMENA KARIJERE U JEKU PANDEMIJE

Objavljeno 01.05.2020.
DSC_6485

Majka mi stalno ponavlja istu priču. Završila je fakultet, udala se za mog ćaleta (sa kojim se muvala od osnovne škole – bez preterivanja), dobila sitnu decu i odjednom – bombardovanje.

Ta joj je priča sinonim za apokalipsu koja dođe i onda kada si ti odradio sve po PS-u.

E, ja nikako da se otmem utisku da je mojoj generaciji stalno tako.

Ja sam ’91 godište i kada kažem „mojoj generaciji“, mislim na sve nas, 10 godina gore – dole. Što bi se reklo, mislim na milenijalse (mada sam čitala negde da ne volimo baš da nas etiketiraju).

A kad kažem da nam je stalno tako – mislim na potpunu nepredvidivost uslova u kojima mi gradimo svoje živote i karijere. Za osećaj postignuća je potreban kontinuitet, a mi nikako da ga dobijemo.

Pošto već godinama radim sa mladim i izuzetno ambicioznim ljudima iz celog regiona, ja tačno znam koliko su nezadovoljni i šta ih sve „bocka“ i „žulja“. Palo mi je na pamet da podelim sa Vama ideje kako da se snađete na tržištu rada koje je sve, samo ne krojeno po našim merama.

Osmislim ja da se javno obavežem da ću u narednih 100 dana objaviti 100 tekstova, sa ciljem da malo pomognem u vezi sa tom nervozom. (To je tekst dnevno. Iskreno, prevrće mi se želudac. Ali krećemo uprkos tome :))

Što ja mislim da mogu da pomognem?

U poslednjih deset godina sam radila sa bar 1000 mladih stručnjaka na njihovim karijerama.

Promenila sam četiri radna mesta u tri države za pet godina.

Radila sam bezbroj frilens poslova, mogu reći češće uspešno nego što nije tako bilo 🙂

Pisala sam nekih godinu dana blog za štrebere, radila sam sa najboljim ljudima na svetu i na stvarima u koje iskreno verujem i koje su mi važne. I znam da sam u nekom sitnom procentu privilegovanih zbog toga.

Učila sam i beskrajno se trudila, stvarno.

Posle jedne paklene godine u privatnom i profesionalnom smislu, shvatila sam da nije bitno samo šta radim – već i kako radim.

Odlučila sam da promenim malo kurs i da u ovoj godini nađem malo drugačiji posao. Da promislim, mudro izaberem i skrojim taj posao po mojim merama, koliko je to u mojoj moći.

I dok sam se ja tako razmišljala i analizirala, krene pandemija.

Ima li poente sad pisati o poslu i karijeri?

Pa ja mislim da nam je samo to i ostalo.

Da delimo jedni sa drugima kako se radi i stvara u uslovima koji se stalno menjaju.

I to je baš ono što sam pomenula na početku.

Nezavisno od virusa, nama, čini se, nikad neće biti „mirni uslovi“.

Došao je taj postapokaliptični momenat u kome kapiraš da ni na šta drugo osim sebe ne možeš da osloniš.

Prvi put u poslednjih pet godina, od početka karijere, ja par meseci nisam bila formalno zaposlena. A u tom periodu sam toliko naučila i sigurna sam u sebe kao što nikada nisam bila.

Da bismo bili kreativni i sposobni da rešavamo probleme, potrebno je da se prosto pustimo neko vreme.

Tad se slegnu svi uvidi.

A ja tada pišem priče.

Ovih sto priča su namenjene tebi, ako si barem jednom prevrnuo očima čitajući oglase na Infostudu.

Priče su za tebe, ako ti je dosta toga da se prijavljuješ na poslove koje zapravo i ne želiš da radiš.

Ako ti je muka od toga da menjaš radna mesta, industrije, zemlje – a ne osećaš da ostvaruješ neki značajan napredak. Osećaš se neuspešno, kao da ne držiš pravac i ulažeš trud „na prazno“.

Želiš više i znaš da možeš više. Stalno radiš na sebi i znaš kako se uči. I koliko god da uradiš – čini se da nije dovoljno i da ništa ne znaš.

I imaš ogromna očekivanja od sebe.

Kad malo razmisliš, vidiš da svi koji te znaju imaju ogromna očekivanja od tebe.

Narednih sto priča su naše sidro 🙂 Naš faktor stabilnosti i sve što sam naučila o tome kako da prepoznaš svoju vrednost, šta je to što umeš da radiš i kako da to „upakuješ“.

Ne u CV-u… nego pre svega sebi u glavi.

One su put u jedan malo intuitivniji pristup navikama, učenju, životu i karijeri. Tu su da se kroz njih malo presaberemo, izvežbamo toleranciju na frustraciju i izvučemo najbolje iz haosa koji je konstantno oko nas.

U njima je predlog kako da sva svoja putovanja, interesovanja i poslovna iskustva povežeš u nit i nađeš neki balans.

Suštinski, priče su tome kako da sjajni đaci ostanu sjajni u igri čija pravila nimalo ne liče na školu.

Ja znam da to što te na poslu frustrira nije posledica toga što se ne trudiš, naprotiv.

Mislim da je došlo vreme da staneš na loptu.

U poslu i u životu mora malo i da se uživa.

Pa sve i da je pandemija u jeku.

Nema komentara

Napiši komentar