11/100 LEKCIJA O STRPLJENJU

11/100 LEKCIJA O STRPLJENJU

Objavljeno 11.05.2020.
IMG_20200511_211255

Živim u stanu na čijim drvenim vratima stoji pločica sa prezimenom „Bogdanović“.

To mi je, da Vam šapnem, posebna čast.

Moj deda se zvao Vojislav Bogdanović. Bio je lekar i načelnik Vazduhoplovnomedicinskog instituta. Govorio je tečno ruski i engleski i proputovao ceo svet.

Meni i mom bratu to nije bilo važno, čak mislim da o tome nismo ni imali pojma u pravom smislu te reči. Mi smo ga znali kao čoveka kome smo se od silne ljubavi svakoga dana peli na glavu i kod koga je apsolutno sve bilo dozvoljeno.

Zvali smo ga „Zmaj“, zato što je pisao pesme, koje su bile objavljivane i nagrađivane.

I ja sam pisala pesme. Moj brat ih piše još uvek, priznajem mu da je bolji u tome.

Deda me je učio ruski i pisao sa mnom svaki domaći. Kada bih posle kontrolnog došla besna kod njega što ništa dobro nisam napisala, rekao bi samo „Sunčice – pa ko će to znati, ako ne ti? Sigurno si bila najbolja“.

Dobila bih peticu uvek.

Nerviralo me je što ne kapira složenost mojih problema i što mu je sve lako.

Danas, kad je i mene malo život ćušnuo, znam što taj kontrolni nije bio dedi problem.

Stalno je pušio i svakoga je dana pravio spisak stvari za kupovinu. Spisak je imao do pet artikala koji se nisu menjali – pivo, hleb, novine – ali je njegovo zadovoljstvo što je to zapisao i uspešno obavio zadatak kupovine bilo dovoljno da ih svakoga jutra prepiše i drži taj spisak spreman, uz pikslu.

Ako su bratu dopale pesme, meni su, eto – ostali ti spiskovi da ih pišem iz dana u dan.

U stanu pored njegovog živele su dve devojčice nešto mlađe od mene. Jedna je počela da uči klavir, a druga violinu.

Sećam se, kad bih došla kod njega, on je pušio u tišini u istoj sobi u kojoj ja ovo kucam. Sa druge strane zida bi se čulo nevešto šaranje po dirkama i ponavljanje istih, jednostavnih melodija u nedogled.

Deda je često govorio da bi se neko drugi od komšija, možda, bunio – što mu smeta muzika, što se remeti kućni red. A njemu, eto, ne smeta. Njemu je milo da dete uči da svira.

Ponekad, čak, dodao je – ugasi televizor i sluša kako muziciraju.

Evo mene 20 godina kasnije u tom stanu sa pločicom „Bogdanović“, pored koga su iste komšije kao i tada. Divni ljudi, kojima zaista poželiš „dobar dan“ kad to kažeš.

Kad ujutru skuvam prvu kafu i sednem da sastavim taj spisak na kome stoji šta mi je činiti danas, sa druge strane zida se čuje muzika.

Samo što su to danas arije, ljudi moji. Slušam sve, od kompleksnih klasičnih dela do poznatih pop i džez melodija. I uživam. Fali ovde samo dedina cigara.

To Vam je život.

Ja uživam, jer je on bio strpljiv.

Znao je da za učenje, umetnost i život – treba vremena.

Naučio me je lepoti rutine i hedonizmu malih, dnevnih rituala.

Bio je živi dokaz da su najbolji od nas suštinski vrlo jednostavni ljudi.

I da smo samo sa sobom toliko strpljivi, koliko je on bio sa svima – gde bi nam kraj bio?

Nema komentara

Napiši komentar