13/100 A ŠTA AKO SE PREDOMISLIM?

13/100 A ŠTA AKO SE PREDOMISLIM?

Objavljeno 13.05.2020.
IMG_0583

Nakon priče o donošenju odluke, sledi i čuveno pitanje:

A šta ako se predomislim?

Sledio si moju metodu, doneo odluku i kroz par meseci shvatio da si pogrešio.

Šta ćemo sad?

Ispričaću ti priču koja se stvarno dogodila mojoj drugarici, u kojoj sam se lako prepoznala – kao što sam sigurna da ćeš i ti moći 🙂

Naime, njen šef je neko koga možeš sresti u gotovo svakoj kancelariji. Impulsivan, lako prasne, čovek sa gomilom grandioznih ideja – za čije sprovođenje u delo nikad nije siguran kako ide.

Nema ni veze – ionako je na tebi da sve to završiš…

Imala je sa njim mnoge svađe i diskusije. Posle skoro pet godina rada u toj kompaniji, odlučila je da će dati otkaz. Nema više šta da uči, ne sviđaju joj se neke stvari i oseća da je vreme za promenu.

Samo da izgura još taj jedan projekat i odlazi…

Bilo je to leto prošle godine. Taman kada je rešila, nakon svih tih prepirki – dolazi njen šef.

Zove je na sastanak i kaže kako bi joj ponudio novu poziciju od septembra. Pozicija podrazumeva više odgovornosti, višu platom, manje operative i mogućnost da ona sama odabere novog saradnika ko bi joj u tom poslu pomagao.

Taman kad je mislila da iz te situacije nema šta više da izvuče, stigla je motivacija.

On je konačno prepoznao da je ona sposobna za nešto više. Skoro sat vremena joj je izlagao taj predlog i govorio kako bi o tome trebalo da razmisli; kako, eto, ima par meseci da osmisli plan aktivnosti za tu poziciju i iznese mu isti, pa da se dogovore. Ona je slušala, iznenađena, dok su joj se ideje kovitlale u glavi.

I onda se on okrenuo, pružio ruku i rekao:

„Jesmo li se dogovorili?“

Pružila je ruku. Šta je drugo mogla da uradi?

Upravo joj je ponudio sve ono što joj je na tom mestu nedostajalo.

Mesec dana kasnije otišla je na radionicu koju je pohađala u okviru svoje edukacije za koučing sertifikat. Pitala je svog mentora zašto se i mesec dana nakon dogovorenog unapređenja – uopšte ne raduje tom poslu.

Dali su joj sve benefite koje je toliko priželjkivala. Zašto se onda svaki dan sve više oseća umorno i ispijeno, umesto entuzijastično i ponosno?

Posle malo čeprkanja, došli su do toga da ju je „zamrzlo“ to što joj je šef oduzeo to obećano vreme da razmisli. „Smuntao“ je.

Pričao je jednu priču, o tome kako ima par meseci da se pripremi i odluči hoće li nešto da prihvati, a onda se okrenuo i pružio ruku.

Njoj je to što je pružila ruku, bilo svetije od bilo kog zvaničnog ugovora. Dala je svoju reč da će ući u nešto – i to čoveku koji, očigledno, veoma lako može da je izmanipuliše.

Šta ako sada on ne ispoštuje ostale stvari o kojima je pričao tog dana?

„Pa stvarno, šta ako ne ispoštuje?“ – pitao je mentor.

„Pa ja neću to da prihvatim!“ – kaže mu ona, sad već u panici.

„U redu. A šta ako ipak prihvatite, jer ste se zbunili – kao kad vam je dao unapređenje i povišicu?“

„Ako se opet zbunim i prihvatim, sačekaću da mi se slegne sve i da razmislim. Kad zaključim da to nije redu – zvaću da kažem da neću tako da radim. Ako on može da se predomisli i promeni ploču, mogu i ja.“

„I gde je onda problem?“

Mentor joj je ovde razbucao tu iluzornu ideju da su naša pristajanja i odluke nepovratni.

Dakle, iako si možda jednom pogrešio i dopustio više nego što je potrebno – ti u svakom momentu imaš mogućnost i pravo da se osvestiš i kažeš: „Hej, ja ovo ipak neću“.

Ti imaš obavezu prema sebi da to uradiš – ne na vreme, jer nekada u momentu odluke imaš mnogo ometajućih faktora  nego u to vreme kada shvatiš da ti se dešava nešto što ne želiš.

Naravno da bi trebalo da težiš tome da održiš datu reč. No, nekada druga strana ne ispoštuje to što je rekla ili se, jednostavno, uslovi promene.

Strah da tada nećeš moći da reaguješ je suštinski nepoverenje u sebe. To je strah da nećeš moći da se suočiš sa problemom kada na isti naiđeš, iako ga trenutno nema.

Bez obzira na to koliko poslovna, prijateljska, ljubavna veza traje – ti svakoga dana donosiš odluku da u istoj ostaneš. Ako se tu dešava nešto protiv tvoje volje, reaguj bez obzira na to koliko si puta pristao pre toga.

Moja drugarica je uskoro stavljena na test.

Raspisala je konkurs i počela da intervjuiše kandidate koji su se prijavili za poziciju njenog saradnika. Već je stigla do poslednjeg kruga, u koji su ušle dve devojke.

Međutim, počelo je da se šuška po firmi da taj zli direktor ipak neće da joj to dozvoli. Tačnije, on je to i rekao nekim drugim koleginicima. Možda za tom novom osobom neće biti potrebe, nije sad trenutak. Nju je preskočio i nije joj rekao ništa.

S obzirom na sve što je naučila do tog momenta, rekla je sebi sledeće:

„Dok mi se on ne obrati, ja nastavljam dalje sa selekcijom. Kada odaberem devojku, poslaću mu njen CV i uslove koje sam dogovorila, baš kao što mi je on i rekao pre tog famoznog rukovanja.

Ako mi bude rekao da ne može, da moram da joj dam manju platu ili bilo šta drugo što anulira naš dogovor – ja ću reći da neću da prihvatim tu poziciju.“

Poslala je.

Sve je prihvatio.

Dosta razmišljam na ovu temu od tada.

Da li se i tebi nekad desilo nešto slično?

Da li si se plašio kako ćeš pristankom na neke uslove – ući u vrzino kolo iz koga nećeš moći napolje?

Znaš sigurno taj osećaj. Ne samo što se bojiš da ćeš se naći u nebranom grožđu, nego što će povrh toga da ti kljucka po glavi „sam sam se u ovo uvalio“. A onda moraš da trpiš.

Tako mi i treba…“, „trebalo je da znam“ i ostale griže savesti – čuješ te reči i pre nego što napraviš prvi korak ka potencijalnoj opasnosti.

I onda biraš da se ne „rukuješ“, da slučajno ne uđeš u nešto što bi moglo da te ugrožava.

Ma znaš šta?! Dođavola s tim 😀

Ko o tome odlučuje, hoćeš li ti iz kola izaći ili u njega ući? Samo ti. U svakom trenutku.

Od kako sam čula za ovo iskustvo moje drugarice, trudila sam se intenzivno da vežbam ulazak u „kolo“ i izlazak iz istog. Ne ono pravo, na svadbama – tad uglavnom samo gledam kako da nestanem 😀

Mislim na trud da sa drugom stranom postignem dogovor – ali i na iniciranje ne tako prijatnih razgovora, kada za tim ima potrebe.

Ne samo da sam izgubila manje odnosa nego što sam plašila da ću, nego su se svi oni popravili u kvalitetu.

Ja se osećam mnogo prijatnije.

Nije uvek lako, ali je barem jasno.

To što se druga strana ne ponaša pristojno ili nije dovoljno jasna, to je njihova greška. Ali je tvoja greška ako samo nastaviš da uvređeno ćutiš i ne pitaš za pojašnjenje.

A sve i da si do sada o tome ćutao, to ne sme biti razlog da nastaviš da ćutiš 🙂

Najčešće posle takvih razgovora skapiraš da su tvoji imaginarni rokovi za to „kad je bilo u redu i očekivano da postaviš neke granice“ – samo tvoji. Niko ih ne vidi, niko za njih ne zna i nikoga ne interesuje.

Kad digneš glas, kad pitaš – tad ti odgovore.

Upravo zato što ne pitaš u žaru neke borbe, već dolaziš smiren – druga strana se neće osećati napadnuto.

Njihov odgovor može da ti se sviđa ili ne, ali proveri znaju li uopšte da ga očekuješ 🙂

Pa ako i moraš doneti odluku da sreću potražiš negde drugde – učini to znajući na čemu si tu gde jesi.

Nema komentara

Napiši komentar