20/100 DA LI SAM SPREMNA DA OBJAVIM SVOJE PRIČE?

20/100 DA LI SAM SPREMNA DA OBJAVIM SVOJE PRIČE?

Objavljeno 20.05.2020.
IMG_0633-2

Spoiler alert: Nisam 😀

Nisam spremna danas, a nisam bila ni pre dvadeset dana.

Ali stigli smo do dvadesete priče, ti i ja 🙂

Zato danas delim sa tobom šta se dešavalo pre nego što sam tog prvog maja objavila da krećem u avanturu “100 tekstova – 100 dana”.

Krajem marta počela sam da piskaram draftove priča u jedan folder. U početku je išlo teško, dok nisam ponovo pronašla svoj „ton“. Onda je počelo da klizi – svaki dan bih nažvrljala po jedan ili dva drafta i zapisivala po nekoliko novih ideja u poseban rokovnik za to. Činilo me je srećnom što to tako dobro ide.

U poslednjoj nedelji aprila, kapiram da imam 40-ak draftova i da je došlo vreme da počnem da ih sređujem.

To je to, pomislim. Pišem svojoj mentorki Jovani, da se posavetujem u vezi sa tim gde priče da objavljujem.

Jovana odmah entuzijastično odgovara. Super, sve može, paralelno da krenem i moj sajt, i linkedin i fejsbuk stranicu. Dodaje da razmotrim i instagram i da je najbitnije da se od prvog dana puni baza za njuzleter.

Čitam i postajem sve nervoznija.

Sajt mi nije sređen, nemam nalog za njuzletere. Instagram nisam ni planirala!

To je mnogo više posla nego što sam mislila da jeste, nije samo pisanje.

Samo neke od mojih misli u tom trenutku su:

  • Da li na Linkedinu pravim to kao članak ili kao post?
  • Kako beše da promenim header na mom sajtu?
  • Kako da odradim nove fotke za sajt, kad smo svi u karantinu?
  • Gde mi se sada sabiraju mejlovi sa “subscribe” liste?
  • Ako na instagram idu kraće objave – da li je to onda potpuno nov sadržaj koji bi trebalo da spremim, ili samo da skratim ovo što imam?

 

Te poslednje nedelje aprila krećem da sređujem prvi draft u tekst, dok se sva ova pitanja roje u mojoj glavi.

Prokrastiniram, komplikujem.

Uradim nešto jedan dan – pa dva dana ne radim ništa.

Kažem sebi da je to što sam napisala glupo, već viđeno, nepotrebno.

Onda se nerviram što to sebi govorim.

U tih istih sedam dana, počinjem da zapitkujem moju Anđelu, koja mi je pravila sajt – kako da ispravim neke detalje. Nerviram se što je zamaram tim, a ne umem sama.

Dogovaramo se da na skajpu probamo zajedno. Anđela mi strpljivo, kako to samo ona ume, govori gde da kliknem da popravim to što sam zabrljala.

Paralelno sa tim, kopam po Tanjinom instagramu. Znam da hoću njene fotografije. Ne mogu da čekam da prođe karantin da se fotkamo. Ko zna kada će to da bude?

Konačno se odlučujem da to budu figurice iz Kinder jaja. Čitava je analiza iza toga zašto mislim da su baš one pogodne za moje tekstove – možda Vam jednom ispišem i taj referat 😀

Uglavnom, Tanja se oduševi idejom.

Tanja se uvek oduševi prilikom da zajedno budemo kreativne.

Samo što je baš u tom trenutku uzela da sama kreči stan, a igračke nisu kod nje 😀

Sve ovo u meni počinje da se kuva.

Nisam spremna da krenem u ovo.

Nisam spremna da se toliko posvetim.

Nije mi spreman sajt, nisu mi spremne fotke, nisu mi spremne mreže.

A još razvlačim taj prvi tekst.

Pa kako mislim da objavljujem tekst dnevno, sto dana za redom – ako se oko jednog mučim celu nedelju?! 😀

Prođe mi kroz glavu šta sam sve i za koga umela da iskucam u roku od petnaest minuta, a ovamo se sedam dana cedim sa jednim tekstom. Samo zato što sam sebi rekla: „E pazi, to je tvoj tekst!“

E nećeš više, kažem tu sebi.

Dajem te redove jednom meni dragom novinaru, na reviziju 🙂 On to malo dotera i kaže da mogu da puštam u štampu, dobro je to 😀

I ja se naljutim.

Ne na njega, nego na sebe.

Shvatila sam šta radim.

Shvatila sam da je apsolutno neodrživa ideja da ja napišem tekst, pa čekam njega za lekturu, Tanju za fotku, Anđelu da mi to okači, a Jovanu da aminuje.

Svi su ti ljudi moje blago. Uče me da budem bolja i šta mi je činiti, pomažu mi tačno tamo gde su oni najbolji – a meni malo „škripi“.

Ali nemoguće je tako kačiti tekst dnevno i nije moje.

A čak i da jeste moguće – problem je upravo u tome:

Hoću da budem slobodna da pišem i sa greškama, i bez fotki, i bez sajta.

Ja hoću da pišem i kada nisam spremna.

Samo to je u skladu sa mojom porukom i mojim vrednostima.

To je ono što želim da kažem ovde:

Ni u životu, ni u karijeri ne postoji „spremno“, „tačno“, „najbolje“.

Postoji samo „tvoje“ 🙂

Setim se da sam prvog maja 2016. godine prvi put objavila svoj blog.

I kažem sebi, okej – danas, tačno četiri godine kasnije, simbolično kačim „novi prvi tekst“ 🙂

Dokazaću sebi da nije strašno.

Pa ću se usput snalaziti i dodavati sve što treba.

Nije baš da sam izgradila imperiju, pa da se bojim da ću je izgubiti zbog jednog loše iskucanog teksta 😀

Da li sam mogla ovo bolje da promislim? Apsolutno.

Da li bi bilo pametnije da sam prvo skockala sajt i sve tehničke stvari? Sasvim sigurno.

Da li je bilo lakše da već imam iskucanih sto celih tekstova? Vrlo verovatno.

Da li bi mi nešto od te tri stvari moglo doneti ljude, podršku, prilike i znanje koje sam stekla zbog ovih dvadeset priča?

Nema šanse 🙂

Tako da, iskreno – ja još uvek nisam spremna da objavim sve ovo 🙂

Jedina je razlika u tome što sada imamo dvadeset priča, ti i ja.

A ko zna zašto ti je bilo potrebno da neku od njih pročitaš 🙂

 

p.s. Pomenuti njuzleter za koji nisam bila spremna 😀 – biće poslat do kraja nedelje. Ako želiš da se priključiš, mejl možeš da ostaviš na ovoj stranici: https://lnkd.in/d2x_Q_J

Nema komentara

Napiši komentar