26/100 CRVENA LAMPICA

26/100 CRVENA LAMPICA

Objavljeno 26.05.2020.
IMG_0614

Na današnji tekst me je inspirisao komentar koji sam pročitala na Linkedin-u, uz jutarnju kafu. Napisala ga je moja poznanica, Jelena Vasilev Novčić.

Jelenu znam sa faksa, jer je još tada radila kao menadžer komunikacija za Beogradsku filharmoniju.

Bila je već faca, kada ju je grupa klinaca među kojima sam bila zamolila da im pomogne da „postave na noge“ studentski časopis 😀 Nije je mrzelo da nam objasni društvene mreže i kako da se obratimo studentima na pravi način 🙂

Elem, pijem ja jutros kafu i čitam biznis lekcije koje je ona naučila kada je postala mama. Tekst možete pročitati ovde.

U najavi teksta, Jelena piše:

„Sećam se kada sam u magazinskoj priči o jednom uspešnom čoveku pročitala da mu je hobi „čuvanje dece“. Da se razumemo, tu je mislio na svoju decu.

Pitanje u intervjuu je bilo u stilu kako provodi slobodno vreme, a on je napisao da ima razne hobije, kao što je, između ostalog, čuvanje dece. Pa, to je full-time posao, i više od toga – kao preduzetništvo :)“

Pošto je i meni ova rečenica „zazvečala“ u glavi, setila sam se par sličnih primera iz mog iskustva. Kako već pet godina radim sa velikim brojem ljudi, neki stavovi mi odmah pale crvenu lampicu.

Delim u nastavku stvari koje sam nekada učila na teži način, da ti možda uštedim vreme i živce 🙂 Neke od njih nemaju veze sa karijerom, neke zvuče veoma pozitivno – ali se meni pokazalo da nisu i da moram da obratim pažnju 🙂

ODNOS PREMA SEBI I PORODICI

Nemam decu i ne planiram ih u skorijoj budućnosti, ali kada čujem ono čuveno „Počela sam da radim tri nedelje posle porođaja, jer ne mogu da izdržim bez posla.“ – ja gledam da se sklonim, ako mogu.

Kad je neko takav prema sebi i svojoj deci, šta ja da u radu s njima očekujem?! 😀

Isto važi i za ljude koji se hvale time da konstantno rade prekovremeno, da rade vikendom, da su stalno na putu. Svi smo nekada bili u toj situaciji – možda smo bili primorani, možda smo procenili da je u određenom periodu ili trenutku to potrebno.

No, veličati taj ludački tempo bez stajanja kao stil života i poslovanja – znači nešto drugo.

To za mene nije uspeh, nego poraz.

PRERANO „POKLONJENA“ ODGOVORNOST

Za ovo sam morala par puta da se opečem, da bih naučila. Ja sam osoba koja ume sebe da ubaci u vatru, da prihvata ambiciozne zadatke i da usput nauči kako da ih reši. Nisam neko ko sedi skrštenih ruku i kada završim svoje zadatke, obično sama tražim kako još mogu da pomognem.

Međutim, ako si nov u kolektivu, a neko ti u prvih par meseci dozvoli da potpuno sam pokrivaš nekoliko različitih pozicija – pali alarm 😀

Nadređeni koji donose takve odluke obično to čine ad hoc i to objašnjavaju time da „oni vide koliko se ti trudiš i koliko si sposoban“, „daju ti šansu da se dokažeš“ i sve tome slično.

Ako si u takvoj situaciji, zapitaj se sledeće:

  • Da li mi je data mogućnost izbora?
  • Imam li podršku, u slučaju da se ne snađem?
  • Šta se dešava kada napravim grešku?

 

Kada ti neko poklanja odgovornost, proveri da li su uz nju spakovani i sloboda odlučivanja, neophodni resursi, pravo na podršku i razumevanje.

Radila sam stvarno na raznim mestima i jedno je sigurno – što je bolji mentor, to se prelaz na više obaveza i odgovornosti manje oseti. Nekako to teče prirodno: oni sve više dopuštaju, a ja sve više tražim.

Čim su tu nagli i neplanirani skokovi, boriš se za jedan stepenik godinama – a onda se traži od tebe da preskočiš četiri istovremeno, tu nešto ne štima.

Meni blinka crveno 😀

„LAKO ĆEMO“ ili „TO JE PREVIŠE KOMPLIKOVANO ZA TEBE“

Jedna od stvari koje me i privatno lako „bocnu“ jeste kada neko izbegava razgovor time što obesmisli potrebu za istim.

Recimo da ti nešto na poslu nije jasno. Pitaš kolegu da ti objasni.

S jedne strane imaš „Lako ćemo“ ekipu, koja kaže:

„Ma to ti je lako, ne moramo to sada da radimo… Hajde sad na kafu, pusti to, ko će da se mlati.“

Ruku pod ruku sa njima idu i oni koji od toga što te interesuje naprave naučnu fantastiku:

„To je previše komplikovano, ne bi sad razumeo da krenem da ti objašnjavam… Mislim, nisi bio tu na sastanku menadžmenta, teško ćeš da skapiraš.“

Iako deluje da su suprotni ekstremi, ovi tipovi su zapravo isti.

Ne daju nikad iskren i konkretan odgovor na postavljena pitanja – ili ga ne znaju sami, ili ne žele da ga daju.

„Lako ćemo“ ljudi su skloni tome da „hvataju krivine“ i uvaljuju ti svoj deo posla.

„To je previše komplikovano za tebe“ ljudi su skloni tome da mikromenadžuju svoj tim i više se bave „zakulisnim radnjama“ nego samim poslom.

U svakom slučaju bi bilo dobro da si na oprezu 🙂

KRITIKA BEZ PREDLOGA

Desilo mi se jednom da mi prvi čovek firme u kojoj sam radila, stalno vraća napisane projekte.

Ne valja struktura, nije zadovoljan sadržajem, nisu mi dobri izvori, engleski mi nije na nivou na kom je on očekivao da jeste.

Bila sam mlada i zelena, pa mi je samopouzdanje otišlo na nulu 😀

Iz petnih žila sam se trudila da to popravim, ulagala sam sve više vremena i truda – a on kao da je bio sve više ljut što meni to ne ide.

Na jednom skajp razgovoru me je toliko kritikovao, da više nisam znala šta da radim.

Pitala sam ga, najljubaznije moguće:

„U redu. Kako bi onda to trebalo da izgleda? Da li možete da mi pošaljete primer dobro napisanog projekta?“

Besno je odvratio:

„Pa ja ne znam kako to treba da izgleda!“ 😀 😀 😀

Posle par meseci mukotrpnog rada, meni je malo falilo da počnem grohotom da se smejem. Malo od muke, malo što je stvarno bilo smešno 😀

Živo me zanima na osnovu čega je onda procenio da to što sam ja napisala nije bilo dobro 😀

Da se razumemo, on je sve te moje projekte uredno koristio za posao. Nije mu padalo na pamet da ih dodeli nekom drugom. Samo mu nešto nije baš prijalo tu, nešto što nije umeo da mi objasni!

Od tada, svaki put kada dobijem negativan fidbek – odmah pitam za predlog, kako da svoj rad poboljšam.

Štedim vreme i tom nekom i sebi time što ne pogađam na šta je tačno mislio.

Ako predloga nema, kritika ili nije merodavna – ili nije dobronamerna.

Code: Red.

LJUDI KOJI NE PRIZNAJU GREŠKU

Sigurno znaš ljude koji kada dođe do problema, uvek imaju spremno objašnjenje. Šef im nije dao da reaguju drugačije, to je zbog klijenta, zato što su preopterećeni… Nikad to nema veze sa njima.

Nisam imala predstavu koliko je ovo toksično, dok nisam došla u situaciju da radim sa dvoje ljudi koji su svaki put kada pogreše, to otvoreno i rekli.

Kad jednom osetiš koliko je to oslobađajuće, mnogo lakše uočiš sve one koji to ne rade.

Ti moji ljudi su isto bili preopterećeni, zezao ih je šef, saradnici su im komplikovali život.

Ali sam isto tako, dok pijemo kafu, mogla da čujem:

  • „Da, ovo nam nije prošlo jer sam uradio to i to.“
  • „Ne znam kako se ovo radi.“
  • „Nije nam uspelo to što smo zamislili, sad ćemo da probamo nešto drugo.“

 

Jednako su mi otvoreno ukazivali i na moje i na tuđe greške, bez neke fame oko toga.

Prvi veći propust u tom okruženju, pamtim kao jednu od najvažnijih lekcija. Ostala sam sama par dana u velikoj gužvi, zaboravila da preuzmem neki račun i time napravila manjak u kasi.

Sada kad pomislim na tu sumu, bude mi smešno koliko sam se tada iznervirala 😀

Ali, bila je stvar pincipa i toga da nisam želela da ispadnem neodgovorna.

Rekla sam odmah šta sam uradila, probala, bez uspeha, da naknadno nabavim račun i donela novac da taj manjak nadoknadim.

Nisu mi dali da to vratim.

Došla sam bukvalno do suza 😀

Napravila sam grešku koju mogu da popravim, a ne daju mi!

I nikad neću zaboraviti šta mi je tada mentor rekao – nema veze što si pogrešila, nisi to uradila namerno. Rekla si šta si uradila, naučila si kako treba i nećeš to da ponoviš više.

Nisam to ponovila nikad više.

(Grešila jesam na nove, kreativne načine 😀 Ali tu grešku nisam više napravila.)

I što je još važnije, naučili su me da se grešaka ne bojim i da ne bežim od njih. Normalizovali su ih.

Vrlo brzo posle toga sam uočila jednu pravilnost:

Ljudi koji mnogo drame oko svojih i tuđih grešaka, zapravo ih vrlo retko popravljaju 🙂

Zaključiću time da ja nikoga ne osuđujem, svako ima svoj pristup poslu i to je skroz u redu 🙂 Sa svim gore opisanim ljudima razvila sam sistem rada i naučila kako da se nosim s tim.

Nadam se samo da će ti moja iskustva pomoći da uštediš vreme i živce, da ti se „crvena lampica“ brže upali i da u skladu sa tim reaguješ 🙂

Ako želiš da podeliš sa mnom šta tebi pali crvenu lampicu, piši na hana.celap@gmail.com 🙂

Nema komentara

Napiši komentar