27/100 ŠTA JE VAŽNIJE – KO POSTAJEŠ ILI KAKO TO POSTAJEŠ?

27/100 ŠTA JE VAŽNIJE – KO POSTAJEŠ ILI KAKO TO POSTAJEŠ?

Objavljeno 27.05.2020.
Bessie Stapleton @Quotesgram

Sređivala sam jutros neke fioke, u potrazi za papirologijom koju pripremam za odlazak na šalter. Nije ni bitno za šta je šalter, verujem da znate zašto mi je motivacija za ovo ravna nuli.

U tim odraslim razmišljanjima i brigama, kad su mi već obe ruke pune fascikli, ispadne mi iz te razdrndane fioke mali, plavi rokovnik. Na prvoj strani je ovčica koja gricka detelinu sa četiri lista. Vidi se iz aviona da je to nešto moje 😀

Odložim krštenice, registracione listove, izvode iz matičnih knjiga i rešenja o porezu.

Uzmem ovčicu, okrenem prvih par strana.

Na jednoj od njih stoji pitanje:

What’s more important? What we become, or how we become it?“

Rokovnik je iz perioda kada sam bila negde između osnovne i sredne škole.

Citat je iz američke tinejdž serije koju sam u to vreme obožavala: One Tree Hill 😀

Ne mogu da Vam dočaram koliko sam posvećeno uživala u tih devet sezona drame. Moj život mi je sa četrnaest godina delovao beskrajno dosadno, u poređenju sa likovima koji su bili tek koju godinu stariji – ali su već uveliko bili muzičari i košarkaši na svetskim turnejama 😀

Naravno, moj omiljeni lik bila je najštreberskija devojka od svih – Hejli Džejms Skot, koja je pisala pesme, bila večiti predsednik odeljenske zajednice i tutor slabijim đacima 😀 Primili su je u kul društvo zato što je odan prijatelj i zato što se nikada nije ni trudila da bude kul.

To sam Vam otprilike ja kao dete 😀

Ono što sam najviše volela u OTH-u, bilo je to što se svaka epizoda zvala po nekoj pesmi; što su uglavnom imali dobar soundtrack i promovisali alternativne bendove. Likovi su obično citirali dela svetske književnosti, svi su imali neke kreativne poslove koje su obožavali.

Nekako je cela kombinacija bila plodno tle za maštanje o tome da se od talenta, igre i ljubavi može živeti.

Mislim, serija jeste bila šou živi 😀

U svakoj epizodi svadba, saobraćajka, padanje sa litice, pomirenja klanova – a ja samo do škole i nazad 😀

Sećam se da sam se gledajući pitala – da li će meni ikada nešto ovako uzbudljivo da se desi?

Sada kada sam bukvalno duplo starija, mogu slobodno da kažem da su se i lepi i ne tako lepi delovi mog života u stvarnosti odigrali još filmskije nego na tom ekranu.

I nekako mi je drago što ne mogu da kažem to četrnaestogodišnjoj sebi.

Nisam mogla da planiram da ću danas biti baš ovo ko jesam.

Ali mi jeste veoma važno kako je ta devojčica stigla ovde.

Važno mi je koje je „cheesy“ serije gledala, šta je čitala, gde se sve zacenila od smeha.

Važno mi je gde se nepovratno razočarala, a gde joj je prošlo nešto što nije mogla ni da sanja.

Važni su mi citati koje je zapisala u plavi rokovnik sa belom ovcom, to mi je specijalno važno 🙂

„Human beings are ambitious. We spend so much time wanting, pursuing, wishing. For the most part, that’s okay. Ambition is good. Chasing things with integrity is good. Dreaming. As long as the chase doesn’t diminish what we already have. The goodness we take for granted. The people we take for granted. The lives we take for granted. My life is good.“

„Life is short and opportunities are rare. And we have to be vigilant in protecting them and not only the opportunities to succeed but the opportunity to laugh, to see the enchantment and to live. Because life doesn’t owe us anything — in fact, I think we owe something to the world. “

Zatvaram mudrosti mog tinejdž američkog alter ega, Hejli Džejms Skot.

Spuštam plavi rokovnik u fioku.

Vraćam se izvodima, listovima, porezima.

I mislim se, da se sutra u prolazu sudarim sa četrnaest godina starijom verzijom sebe na ulici, šta bih je pitala?

Ništa, šta ima da je pitam.

Samo bih joj namignula.

Znam da me neće razočarati, ali neću da čujem šta se desilo u međuvremenu.

Željno iščekujem svaku sledeću epizodu.

Hoću da vidim kako ću se snaći.

Nema komentara

Napiši komentar