30/100 ŠTA MENI USPEVA?

30/100 ŠTA MENI USPEVA?

Objavljeno 30.05.2020.
_113450copy

Ako izuzmemo život po iznajmljenim sobama i stanovima u inostranstvu, ja živim sama, na svom terenu, nešto manje od tri godine.

Za to vreme probala sam da posadim ruzmarin (više puta). I lavandu je mama sadila u mojoj žardinjeri, a jednom sam čak uzela i dva lepa lila zumbula i presadila ih kako su mi rekli.

Ma jok.

Ništa to meni nije uspelo.

Kod mame raste, čak sam njen rasad ruzmarina uzimala. Pa sam ga jedne zime štitila novinom i sve. Ne vredi.

Isto je tako bilo i kad je njena mama, a moja baka, bila živa – kod bake je htelo, a kod mame ne.

Možda to cveće samo nervira mlađu „domaćicu“, da joj pokaže kako može to da izgleda kad neko ume, a ona ne ume još.

Sećam se da je mama tada govorila da je to zato što baba priča sa svojim biljkama.

Može biti da je to, pošto ja sa mojim biljkama ne pričam baš ništa. Retko ih i viđam, ja stalno negde zujim. Ne zalivam ih ni često, ni redovno i, uopšte, one kod mene nemaju neki specijalan tretman. Dobile su jedan svetli kutak na radnom stolu koji mi nije baš udoban za rad, pa ja uvek radim u trpezariji.

Tako da, od mene je dosta – mesto za sunčanje sa pogledom na park i to meni baš drag park.

Ono što se kod mene održalo je ovo što vidite na slici.

Dakle, jedna krasula i dve orhideje.

Krasulu mi je poklonila majka, jer kažu da donosi pare. To mi je jasno što mi je uspelo. Jednog dana ću biti milionerka, nisam još plan detaljno razradila ali ideja je tu. Smejte se vi slobodno, krasula je porasla duplo od kad je kod mene. To je, valjda, neki znak…

Po feng šui metodi, ta bi krasula trebalo bi da stoji desno od ulaznih vrata…Međutim, meni su vrata stana tako nekako postavljena da nema mnogo desno, ceo stan od njih ide u levo. Zbog toga je pravo odmah ta krasula kad se uđe, iza jednog mutnog stakla. Odmah ja prelazim na stvar sa tim japanskim drvećem i kineskim metodologijama i nema zezanja. Nije im ovo Azija pa da smo svi suzdržani.

Pored tih miliona što ću da zaradim, imam isto plan i da posečem tu krasulu. Baš se mnogo raširila i nakrivila; hoću da skinem ove mlade zelene vrhove, da ih stavim u čašice da puste korenje i da ih onda posadim u nove saksije. To sam isto videla od mame.

Ona sad ima bar pet krasula, a ja neću da ih čuvam – ja ću, kad mi uspeju, da ih poklonim nekim prijateljima. Hoću da i oni budu milioneri, pošto kaže naš narod – s kim si, takav si.

Dalje, doneli su mi kumovi pre godinu i po dana jednu orhideju, malih tamno ljubičastih cvetova, kao poklon za 27. rođendan. Stvarno je prelepa bila kad je ušla na vrata ta orhideja, onako tajanstvena i graciozna. Zahvalim se ja tu i pomislim, sirota orhideja što je dospela do mene – naravno, ne kažem to kumovima, njima se samo ljubazno zahvalim.

Stavim je na taj sto gde i krasulu i prvih mesec dana pratim propisan način zalivanja i negovanja tog cveta. Posle me stigne posao i putovanja i ja je zalivam isto kao krasulu, ponekad, kad se setim.

Neće mi cvetovi biti razmaženi da imaju različit režim, ako ti se sviđa – cvetaj, ako ne – nemoj. I neko vreme nije stvarno, možda se i uvredila što ne uvažavam njenu posebnost. Ali nije ni venula. Rastu novi listovi, ja ponekad zalijem i mislim se – eto, možeš.

Ne sećam se tačno ni kada, mama onda pomene da njena koleginica ima mnogo tih orhideja i da one najbolje uspevaju kad su zajedno. I ja pomislim – šta sve dokoni ljudi neće izmisliti, ja cveću da ispunjavam želje i pravim društvo, nemam preča posla baš.

A imam uvek preča posla. Igrom slučaja, na putu od kancelarije (gde sam se bavila tim prečim poslom) do kuće prolazila sam stalno pored jedne cvećare u Pop Lukinoj. Tu sam nekad i mami uzimala cveće.

I ne znam šta mi bi, uđem jednom i uzmem sebi još jednu orhideju, belu. Mislim, ne sebi, nego ovoj proj orhideji, ljubičastoj.

Uguram ja nju u 95-icu i donesem je na onaj isti sto sa početka priče. Njeni cvetovi veliki, beli, blagog mirisa. Kao neko bezbrižno popodne u čistoj posteljini, tako miriše ta orhideja, velika, raskošna.

Gledam je i mislim – sad ću i tebe upropastiti, lepotice.

Budem ja u pravu, kao i obično. Popadali cvetovi. Osušio joj se jedan krak. To mi je teča objasnio gde da ga odsečem, mora bar dva prstena ispod tog osušenog dela.

Poslušam ja njega, stade ona sa izvoljevanjem. I, mic po mic, nastavi ipak da zeleni. Rastu novi listovi i novi kraci.

Nepopustljiva prema njihovim prohtevima, tretiram orhideje kao i krasulu. Ne dam im specijalan tretman. Imaju svetlost i ponekad vodu. Slušaju sjajnu muziku kad sam kod kuće. Dosta je.

I posle par meseci tog njihovog druženja pored krasule, krenu da cvetaju njih dve – kao blesave.

Nadmeću se. Cvetaju jedna prema drugoj i jedna drugu drže.

Bela širi cvetove prema svetu. To sam ja kad sam dobre volje, kad se sunčam sa nekom knjigom, na primer; kad pišem, kad zagrlim nekoga koga volim. Takva sam kad mi dođu gosti, jer meni samo dragi ljudi dolaze u goste, ne zovem u kuću one što bi „trebalo“ da ih zovem.

Ova ljubičasta ima male cvetove, koji mirišu najjače kad se rascvetaju i gledaju na dole. Tek se posle okreću drugima. To sam ja kad shvatim šta hoću, ali neću još drugima to da kažem. Razumemo se nas dve odlično i kad mi okrene te cvetiće u pod, znam koliko ima sati.

Ta mala miriše na onu letnju noć koju nikome niste prepričali, a sećate se svakog detalja i smešite se sada od nje – tako vam ona miriše.

I pošto znam da je krasula tu zbog para, izguglam što meni uspeva orhideja.

Kaže Gugl da orhideja simbolizuje savršenstvo, zbog savršenog geometrijskog oblika njienih cvetova. I još kaže da je to cvet plodnosti. A negde piše i da donosi sreću.

Ja mislim iskreno da se ta plodnost odnosi na maštu i na bezbroj mojih ideja. Pošto, kao što vidite, verujem da moje cveće odgovara mom karakteru, je li, to ne padne svakom na pamet.

I za tu sreću, ne mogu da se požalim. Nisam uvek neke najbolje moguće sreće, ali okej stojim sa njom i kad se pojavi iskoristim je odlično, može se reći. Kao ove moje orhideje svoju priliku.

A to savršenstvo smo moje biljke i ja apsolvirale. Postavljamo mi na početku neke specijalne uslove i šta ti ja znam, ali na kraju stvarno ne tražimo puno. Sve moje boje i mirisi i geometrija, to ide iz mene i ja ga izmišljam. Spoljašnji uslovi mi nisu toliko važni koliko se čini na prvi pogled.

E da, ekipi na stolu će uskoro da se pridruži jedan mali kaktus u roze saksiji, njega ću da prenesem iz kancelarije. Poklonile su mi kolege za rođendan i od tri mala čupavca, dva su se osušila i uginula… Ovaj treći je ćutao, ćutao i onda porastao da bude veći od sva tri zajedno.

Tu mi je simbolika jasna, ne moram ni da guglam.

Kaktus raste u surovim uslovima, gde ništa drugo ne uspeva.

I potvrdila mi se i tu teza da sve moje biljke na mene liče.

Prvo zezaju, suše se i migolje. I kad ih pustiš na miru i dovedeš u dobro društvo, one rade šta im je priroda. Listaju. Rastu. Prkose logici.

Kako su njih četiri preživele mene, tako sam i ja sve što mi je do sada servirano.

Možda me samo život testirao koliko sam razmažena?

Neka je. Ćutim i cvetam.

Nema komentara

Napiši komentar