3/100 GAS I KOČNICA NA PUTU ZA „BURNOUT“

3/100 GAS I KOČNICA NA PUTU ZA „BURNOUT“

Objavljeno 03.05.2020.
BBICC 5

Pisala sam juče o tome kako nekada moraš da „sediš u zadatku“ da bi uspeo da ga rešiš.

Međutim, ako si hronično umoran ili nezadovoljan – potrebno je više od toga.

Potrebna ti je pauza.

Zato danas delim sa tobom savet koji sam u dragocenom trenutku dobila od jedne drage osobe.

Odmah po završetku fakulteta, otišla sam na šestomesečnu praksu u Hamburg.

Pretpostavljam da većina Vas zna kakav je to osećaj kad se jedno mlado čeljade napije od entuzijazma. Pet godina intenzivnog učenja, pa prvi samostalni uspesi u potpuno novom okruženju…

Ja sam se vratila u Beograd spremna da osvojim svet, samo da zasučem rukave.

Sasvim iznenađujuće, svet me nije čekao.

A ništa nije išlo.

Ni završavanje master rada, ni traženje posla.

Ta tri meseca, dok se nisam sredila u glavi – imala sam sreću da mi u mejlu stignu ove reči. Prepoznala sam odmah da su tačne, ali mi je trebalo neko vreme da ih usvojim skroz.

Savet prenosim u celosti, zato što je zaista genijalno objašnjen:

„U pitanju je klasična zamka u koju je upala svaka iole ambiciozna osoba. Naime, čitava ta frka koju osećaš zbog nemanja plana je u potpunosti potekla iz tvoje glave i samo ti možeš da je utišaš. Ne radi se o objektivnom problemu nego klasičnoj desinhronizaciji u glavi. 

Taj unutrašnji napon koji osećaš je bio ono što te tokom studija guralo napred i omogućilo ti da postigneš (ili makar napadneš) ciljeve koje si imala. Zbog toga si ti to prihvatila kao uspešnu i proverenu metodu delovanja i nastavila si da je neguješ misleći da je to jedini način da se stigne do uspeha. Međutim, post-studentski život je nešto drugačiji od studentskog i traži nove metode delovanja. Forsiranje sebe u toj meri u kojoj si to radila ranije jednostavno više ne daje isti efekat, i to je ono što čoveka tera u zbun.

Kao što davanje gasa na automobilu pomaže da brže stigneš do destinacije (ako ti je destinacija poznata), tako je potpuno kontraproduktivno da pritiskaš gas dok auto stoji u mestu, a ti razmišljaš kuda ćeš. Samo praviš buku i maltretiraš motor. To je trenutak kada valja ugasiti motor i na miru razmisliti šta i kako.

Jednostavno nauči da taktiziraš sa ulaganjem sebe. Osetićeš kada je vreme da daš pun gas. Kada nije, onda nemoj, čuvaj se. Ljudi koji nikad nigde ne krenu, nigde ni ne stignu ali i ljudi koji su pod stalnim naponom mogu prebrzo da sagore. Zato treba naučiti biti taktičan. Nije lako, ali je neophodno. Osetićeš priliku kad treba da zagrizeš. A do tada jednostavno uživaj što više možeš u onome što imaš. Nikad ne znaš koja te prilika čeka iza prvog ćoška, ma kako ti trenutno bila nevidljiva.“

Poslušala sam tada i stala na kočnicu.

Rešavala sam jednu po jednu stvar i sve je nekako leglo na svoje mesto.

Pisaću tek o svojim poslovnim iskustvima, ali moram da priznam – dolazila sam ponovo u situacije da držim gas bez pravca. To nas sve vodi na istu destinaciju.

Rečnih stručnih reči i izraza to zove „Sindrom sagorevanja“, čini mi se. „Burnout“, što bi rekli Englezi 🙂

Desilo se dva puta i oba puta sam morala da „ugasim motor“ pre novog pokretanja.

Nije se desilo ništa strašno, da ne brinete. Sindrom sagorevanja je jedno stanje emotivne, psihičke i mentalne iscrpljenosti izazvano prolongiranim stresom, po definiciji. Prepoznaćete ga po tome što ste premoreni, neefikasni, razdražljivi i, u mom slučaju, veoma sarkastični 😀

Takođe, nije retko da je praćen osećajem potpunog otpora prema poslu i psihičke distance od svega što radite. Ovaj deo sam doživela u nekoj meri, ne u potpunosti.

Tu sam već znala da moram prikočim. Drugi put je bilo „mekše“, trebalo je više vremena da stignem u tu tačku i bilo je uslovljeno i silom privatnih obaveza i problema.

Porasla sam, imala sam već takvo iskustvo i teže me je bilo umoriti. Ali se ipak desilo.

Za razliku od one zbunjenosti nakon fakulteta i procepa između mojih želja i mogućnosti, u ove dve situacije obim i priroda posla jesu značajno uticali na to što sam stigla tu gde sam.

To se jasno vidi na kafi sa kolegama – ako niste sami u svojoj muci, ima tu nešto što možda nije organizaciono najbolje postavljeno 🙂

Pa ipak, ako analiziraš svoje poslovno okruženje – neke od tih kolega se sa problemom nose bolje, a neke lošije od tebe.

I tu dolazimo do pitanja granica.

Čula sam u jednom podkastu super rečenicu – moraš doći do svojih granica, da znaš gde su. Onda je vreme da se povučeš i držiš od njih zdravo odstojanje.

Taj prostor između tebe i tvojih granica je svojevrsni štit, tako ga barem ja zamišljam 🙂

Moj mudri savetodavac sa početka priče je znao – dobri đaci kao što sam ja bila, naučeni su da rade više za uspeh. Tako se stiže do bolje ocene.

Posao je nešto drugo. Moraš da učiš „gradivo“, ali i da se stalno revidiraš sistem rada.

Izuzetno je važno i kako radiš.

A kako bi izbegli da se u punoj brzini slupamo u neki zid, moramo da naučimo sledeće:

Ne valja da smo svakoga dana na maksimumu.

Svaki dan bi trebalo da smo na optimumu.

Ti proceni na koliko je to procenata tvoje snage.

Važno je znati gde je optimum, a gde maksimum koji možeš da izneseš u ovom trenutku – u odnosu na težinu posla, na broj radnih sati, na prekovremeni rad, na broj kljenata.

Okruženje koje te tera da si non-stop na maksimumu, bez pauze i predaha – ili nije zdavo, ili nije okruženje za tebe.

Pod maksimumom ovde ne podrazumevam najbolju verziju tebe, tome je lepo težiti.

Mislim na maksimalnu moguću uposlenost i potpunu angažovanost svih tvojih kapaciteta.

Mislim na okupiranost toliku da ne stižeš da razmišljaš. A to nikad nije dobro.

Do maksimuma se ide u posebnim situacijama, to su sprintovi.

A radni vek više liči na jedan maraton.

Otrčiš do granice, pa se vratiš.

Nemoj da sediš na istoj.

I još je važno – ljudi oko tebe ne znaju gde su ti optimum i maksimum.

Biraj pametno kome ćeš to pokazati.

Posebno ako ne znaš gde ti je kočnica.

Nema komentara

Napiši komentar