Nakon što sam objavila prvih 20-ak priča, na mojoj fejsbuk stranici sačekalo me je obaveštenje sa slike.
Da li to mreža veruje u mene više nego ja sama? 😀
Setih se kako sam se pakovala pre nego što sam otišla u Hamburg, na šestomesečnu praksu. Guramo mama i ja stvari u onaj kofer, guramo – nema šanse da stane ni u kofer, a kamoli u propisanih 23 kg 😀
A sve vreme mi knedla u grlu stoji.
Hoću se snaći ja tamo, kad ne znam ni da se spakujem?!
Šta ću sve propustiti u Beogradu za to vreme?
Sela ja preko, ona proba da zakopča – neće.
I meni suze same krenu, sve mi prekipelo 😀
Tad mi je rekla nešto što mi se urezalo u ganglije, za ceo život.
„Sine, ti si se sama za ovo prijavila. Ne da te niko nije terao, nego nam nisi ni rekla da ćeš da probaš. Znači, u jednom momentu si mislila da možeš. Ti ljudi koji su te odabrali – isto misle da možeš.
Kad si već dobila priliku, idi probaj. Vidi jesi li bila u pravu i ima li tamo nešto što te zanima. Ako ti se ne svidi i bude ti teško u bilo kom trenutku, ti se spakuj i dođi kući. Uvek imaš gde da se vratiš.“
Pa stvarno, niko me nije terao.
Ja sam mislila da mogu i dužna sam sebi bila da to i dokažem.
A ne samo da sam mogla, nego mi je posle bilo teško da se vratim kući :’D
Sličnu stvar sam čula i na fakultetu. Profesorka finansija, dr Slađana Benković, dala nam je pred kraj studija savet koji mi je ostao u sećanju:
„Nemojte sami sebe da ograničavate. Sad kada završite fakultet, počećete da tražite posao. Sredite biografiju i pošaljite je na svaki oglas koji Vam se sviđa, u svaku kompaniju gde biste voleli da radite.
Ne razmišljajte o tome da li ste dovoljno dobri, da li ćete umeti da radite taj posao. To ostavite poslodavcima da procene.
A ako Vas pozovu na intervju, zapitajte se što oni više veruju u Vas – od Vas samih.“
Tako da…
Iznenadila me ova notifikacija. Nisam planirala da oglašavam radna mesta 😀
Zato ću na pitanje sa slike odgovoriti sa „Ne sad“.
Ili bolje… „Ne još.“ 😉
Jer, ako neko drugi veruje da mogu da mu budem mentor… Zašto ja da sumnjam u to? 🙂
Nema komentara