4/100 KO SAM JA DA PRIČAM O TOME?

4/100 KO SAM JA DA PRIČAM O TOME?

Objavljeno 04.05.2020.
DSC_9625

Postoji jedno zlatno pravilo koje sam otkrila pisanjem – a važi, čini mi se, za svaki tip komunikacije na svetu. Ne verujte mi na reč, nego proverite sami. A pravilo glasi:

Što se više trudim da ispadnem pametna, poruka koju kucam ispada dosadnija. Što sam iskrenija i neposrednija – to druga strana bolje i lakše razume šta sam htela da kažem 🙂

I zato ću sama da otvorim jedno bitno pitanje:

Odakle meni legitimitet da pričam o tome kako se intuitivno pristupa karijeri i navikama?

Ko sam ja da pričam o tome?

Ne boj se, ovo neće biti tirada o mom školovanju i svim sertifikatima koje posedujem 😀

Pisaću uskoro o tome gde sam i kako naučila sve ovo o čemu pišem.

Ali ti ovo ne čitaš zbog toga 🙂

Ti čitaš zbog toga što se nešto od toga što sam rekla odnosi na tebe. Neki deo mog iskustva te je „pogodio u žicu“. Sa nečim se slažeš, nešto bi mogao da mi zameriš. Porediš to što sam napisala sa svojom istinom i situacijom u kojoj se nalaziš.

Htela sam zato da se pozabavim pitanjem treme koju svi osećamo kada izlažemo nešto što je lično.

Zašto meni nije glupo da delim svoja iskustva javno?

Zato što volim da učim više nego ’leba da jedem 😀

Učenje je u mom sistemu vrednosti u samom vrhu, ako ne i na prvom mestu.

Kada sam juče okačila tekst o tome kako sam doživela „burnout“, nadala sam se da će se desiti jedna od ove dve stvari:

1)     Da će neko da osvesti da je i sam pred pucanjem, pa će da „povuče ručnu“;

2)     Da će neko da mi da kul savet o tome kako da se još bolje čuvam u budućnosti.

A desile su se obe – i to sa velikim brojem ljudi 🙂 To je taj značaj ličnog iskustva, što ti možeš da vidiš mene i kažeš: „E pa to je to, to se i meni dešava…“.

Tu počinje razgovor, koji potom prati razumevanje. Onda zajedno iz toga možemo da izvučemo neki zaključak.

Na tržištu gde se sve stalno menja i ništa nije sigurno, mi moramo učiti jedni od drugih.

Jednostavno – nemamo vremena gubljenje, niko od nas.

Ako budemo čekali da se svako pojedinačno prilagodi na neki novi trend ili situaciju, svi ćemo napredovati sporije.

Deljenjem naše priče pokazujemo ostalima da je to kroz šta prolaze normalno, koliko to može biti u današnjim uslovima. Zato razgovor sa kolegom iz branše ponekad znači koliko i najskuplji mogući trening ili edukacija.

Ne insistiram sad da svako sedne za tasturu i iskuca celu svoju životnu priču (osim ako ne želi, to je onda sasvim okej :).

Samo skrećem pažnju na to da više od pola ljudi koje poznajem ne zna kako da pregovara za višu platu, ne zna kako da zaštiti svoje granice (u kancelariji, a ni van nje), ne zna kako da se fokusira na jednu stvar duže od pola sata… Primera je bezbroj.

Čuli su nešto o tome, svesni su toga da su te stvari moguće – ali to ne čine u praksi.

Ako niko o tome ne pokrene razgovor, kako ćemo se mrdnuti? 🙂

Da uzmemo kao primer dve obične, životne situacije:

  • Radila sam neki frilens zadatak za osobu koja se bavi edukacijama. Počinje vanredno stanje u zemlji, zbog korona virusa. Organizujemo “Zoom” sastanak. Znajući šta znam i sa čim sam mu do sada pomogla, pita me za predlog – kako da pokrije ovu temu.
  • Najbolja drugarica me zove i žali se na problem koji ima sa majkom. Znam celu istoriju tog problema, jer smo u poslednjih 15 godina mnogo puta pričale o tome. Pita me šta sada da radi.

 

Ti ljudi neće da čuju kako bi to nešto „trebalo“ rešiti.

Njih zanima šta ja mislim i kako bih ja to rešila.

Zato što se znamo, zato što su iz nekog razloga odabrali da me imaju uz sebe.

Ljudi koji te biraju za saradnike, za prijatelje i za bilo šta drugo u životu – ne traže da ti znaš sve i da uvek budeš u pravu. Oni pre svega traže tvoje ideje, tvoj stav, tvoju energiju, to nešto tvoje što možeš da otkriješ čak i onda kada si ozbiljan i formalan.

Zato delim trik koji će ti pomoći ako se sada pitaš „Ma, ko sam ja da pričam o tome?“.

Možda se mučiš sa tim da li da objaviš svoju prvu pesmu ili priču.

Možda se spremaš da održiš prezentaciju o nečemu do čega ti je stalo.

Možda te je strah da iniciraš neki razgovor 1-na-1, poslovne ili privatne prirode.

Kad mene bude strah da uradim tako nešto, ja probam da promenim fokus.

Umesto da razmišljam da li ću se ja svideti drugima, ja se zapitam:

Da li se meni razgovara o ovoj temi?

Umesto da se opterećujem time šta će ko da kaže i kako će to da deluje, počne jako da me ushićuje činjenica da ću da pokrenem razgovor o nečemu što me zanima.

Želim da se povežem sa ljudima koje to isto zanima i sa kojima mogu da učim.

Malo oni od mene, malo ja od njih.

A to nije moguće ako se ne poznajemo 🙂

Zato se ja ovde „otkrivam“. Ne radi samohvale ili egzibicionizma, već zbog pokretanja razgovora.

Ne plaši me strah od tvoje ocene ovih tekstova, jer me vuče radoznalost.

Nije mi cilj da me shvatiš ozbiljno. Moj cilj je da ti moja poruka bude jasna i da te pozovem na razmenu mišljenja.

Moj cilj je da dođem do tebe, ako ti moj način razmišljanja i rada „leži“.

I onda se beskrajno radujem ako nađemo način da iz toga nešto dobijemo – i ti i ja.

Mene ove teme zanimaju. Čitanje Vaših komentara me inspiriše i uči drugačijoj perspektivi. Time što kačim tekst dnevno, 100 dana u nizu, radim na istrajnosti i doslednosti.

Stvara mi se osećaj odgovornosti prema tebi što ovo čitaš – da svaki sledeći tekst bude još bolji.

A ti valjda znaš zašto si tu 🙂

Isto to će znati i oni koji čekaju da čuju šta ti imaš da kažeš.

Nema komentara

Napiši komentar