63/100 PROBLEMATIČNI KOLEGA

63/100 PROBLEMATIČNI KOLEGA

Objavljeno 02.07.2020.
IMG_1316-2

Nedavno mi je pisao jedan dečko i rekao da ima temu za mene 🙂 Počeo je ovako:

„Već neko vreme (više od godinu dana zapravo) imam problem na poslu koji sam na X načina pokušao da rešim, zaobiđem, preskočim, ignorišem. Ništa nije upalilo. Verujem i nadam se da će ti tako nešto biti izazov, da se pozabaviš temom :)“

Pošto sam u njegovim rečima pronašla i sebe i mnoge svoje prijatelje, zamolila sam ga da deo naše prepiske i objavim, sa čim se on veselo složio 🙂 Sigurna sam da ćete u opisu ispod prepoznati i svog problematičnog kolegu:

„Od kad sam počeo da radim aprila prošle godine u Nemačkoj, dobio sam za najbližeg saradnika (a u početku je bio i mentor) kolegu koji baš ove godine slavi 30 godina rada u toj firmi. Pun iskustva, reklo bi se idealno za ulazak u firmu.

Ipak brzo se javljaju problemi, sa čovekom se ne možeš ništa dogovoriti. Dogovore i obećanja koje daje zaboravlja (stvarno ne mislim da ima lošu nameru). Mail-ove ne čita, na sastanke preko Skajpa ne ulazi, kad mu kažem da uđe jer kasni 10 minuta – ide uvek isto pitanje: „Koji sastanak?„.

Nema ni nameru ni sposobnost da uči nove stvari, kad mu pokažem kako da koristi u Excel-u novi makro koji sam napravio, koliko naredne nedelje je nešto pokvario u tom makrou, od tad moram sve fajlove da back-upujem na lokaciji gde on nema pristup.

Inženjerima iz klijentske firme obećava nerealne rokove, bez konsultacija sa mnom ili proizvodnjom, te nas sve zajedno baca pod autobus. Kad probam da se zauzmem pred kupcem i izborim za bolje uslove, on je taj koji me spušta i ponižava pred svima i kaže „uspećemo, uspećemo“.

Možda sve ovo zvuči preterano, kad pričam sa ljudima – retko ko mi veruje, ali zaista jeste tako. Socijalna i emocionalna inteligencija apsolutna nula, npr. obraća se kolegama koji imaju slušalice, ne gledaju u njega, ne čuju ga – a on melje li melje.

Sve sam probao što mi je palo na pamet. Pričao sa njim više puta. Pričao sa našim zajedničkim tim liderom u 4 oka. Pričao sa zajedničkim menadžerom dok je i on bio tu.

Preuzimao sav posao na sebe. Puštao ga da napravi ozbiljan problem iako bih primetio problem još u nastajanju, nadajući se da će neko shvatiti kolika je opasnost imati ga u timu na poziciji gde može da pregovara sa kupcem (hint: nikog nije briga).

Poslednji primer: javljaju se juče kolege iz Portugala kojima je obećao 3. marta da će kliknuti dva klika u softveru i stornirati nalog za implementaciju. Tačno tri i po meseca kasnije i to se nije desilo.

Da skratim: potpuno sam očajan jer mi je i promena posla u prve dve godine u Nemačkoj nije dozvoljena (tj. jeste ali je procedura prekomplikovana). Hvala ti na vremenu odvojenom za čitanje ove žalopojke 😃 Budi mi pozdravljena i samo napred, redovan sam tvoj čitalac i jako uživam :)“

Nije ti bitna ni industrija, ni kompanija, ni ime ovog momka. Svi mi znamo ove slučajeve 😀 Neko jednostavno minira rad celog tima i provlači se nekažnjeno.

Za početak, pohvalila sam ga što je komunicirao taj problem direktno tom čoveku, pa i menadžmentu – na svim nivoima. Iako ovo zvuči sasvim logično, mnogi zapnu već na tom prvom stepeniku.

Neću da talasam, tek sam došao… Ljudi, ako ne pričate o problemima otvoreno, ne postoji šansa da se oni reše. To što ćete reći nešto, ne znači da će se stvari promeniti – ali ako sve vreme ćutite, sigurno neće.

Dalje, pitanja koja sam mu postavila su bila sledeća:

  • Šta si dobio iz tih razgovora koje si pomenuo?
  • Kako je reagovao on, šta je rekao menadžment?
  • Kada on ide u penziju? 😀
  • Ima li projekata/klijenata koje radiš sam, ili si za sve usmeren isključivo na njega?
  • Koliko si zadovoljan ostalim uslovima u firmi (finansijskim uslovima, benefitima, radnim vremenom – ali i prostorom za učenje, klijentima, projektima, samim poslom)?

 

Zašto?

Ove stvari su važne za dalje planiranje – da razmislimo da li on pravi samo strategiju da „premosti“ te dve godine koliko ne sme da menja kompaniju ili mu je cilj da tu ostane i otarasi se negativnog uticaja tog problematičnog lika.

Kroz razgovor sa menadžmentom, moj sagovornik je došao do toga da će on u potpunosti preuzeti od starijeg kolege tu poziciju i da će njemu biti dodeljeni drugi projekti. Više neće imati dodirnih tačaka.

Međutim, morali su da završe poslednji projekat zajedno 😀

A pošto znam da neki od Vas neće biti te sreće da se ratosiljaju ovih „problematičnih“…

Evo nekih caka koje sam mu predložila do isteka njegove muke 🙂

Naime, ono što u ovakvim situacijama najviše frustrira nije ni sam nemar te osobe, već što to „prolazi“. Mi imamo potrebu da objasnimo i toj osobi, i menadžmentu – koliko greše što dozvoljavaju sebi takav stav.

A dešava se da, kako je on gore naveo, “nikoga nije briga”.

Mislim da nije tačno da ih nije briga. Nažalost, danas mnogi ljudi na liderskim pozicijama nisu okej sa tim da se suoče sa ljudima koji prave probleme.

Što je najgore, onda oni i svoje zaposlene uče da stvari rešavaju „bez mnogo galame“, jer „moramo da se fokusiramo na posao“.

Pogledajte malo oko sebe 🙂

Malo ko se zaista trudi da gradi jedan otvoren dijalog sa svima u timu.

Galami se uopšteno, ali ne u vezi sa konkretnim pitanjima.

Meni je bilo otkrovenje kada mi je starija koleginica rekla kako partner u firmi, koji nas sve „riba“ i „preslišava“ – nikada nikoga nije otpustio za petnaest godina 🙂

Ne mislim, naravno, da je otkaz jedini način da se sa nekim suočiš.

Ali tek mi je onda postalo jasno…

Ne viče on zato što je opasan, nego zato što nema predstavu šta da radi sa nama 😀

Rekla sam zato ovom dečku kako mu je mudar bio taj potez, da namerno pusti problematičnog kolegu da pogreši. Vredan mu je taj fidbek koji je dobio, da niko na to prstom ne mrda.

Kao mlađa, bila sam očajna pri spoznaji da se moj trud ne vidi i da je nekom svejedno šta se u firmi dešava. Isto sam tako “gorela” za to da napravimo rezultat i budemo profesionalni i produktivni, svi zajedno.

Vremenom sam počela da uviđam da to što nikoga nije briga – može da znači da i ja smem da pravim greške 😀

Naravno, ne propuste prema klijentu niti to da “ofrlje” radim svoj posao – već upravo u borbi sa ovakvim nemogućim ljudima.

Konkretno, da ih nekada “slučajno” preskočim u donošenju odluke ili u operativnim stvarima. Deluje da se to ne sme, nekad čak oni traže da ih sve pitaš – a onda sam probala par puta i niko se nije cimnuo 🙂

U retkim slučajevima bi se ti „uvređeni“ cimnuli i izdramili – a onda bi im se svidelo što rezultati stižu bez njihovog upliva, pa su me pustili da radim dalje.

Dakle, ne da preuzimaš kompletan posao, niti se ubeđuješ sa nekim šta je ispravno.

Samo radiš ono što najbolje znaš i ne daš da te u tome ometaju.

Ako njega ne kritikuju što pravi gluposti, neće verovatno ni tebe ako ga ponekad preskočiš. Naročito što Vam je to svima u interesu 😀

Ne kažem da je to recept u tvom slučaju, ali ako izuzmemo emocije (koje u potpunosti razumem) – imamo dve osobe u igri iz ove priče: njega, koga posao ne interesuje uopšte, i tebe, koji ne želiš ni pomoć, ni odobrenje – već samo da te puste da radiš.

To bi zapravo mogao biti dobar spoj, samo da se nađe način za to 🙂

Nema komentara

Napiši komentar