Ich lerne Deutsch

Ich lerne Deutsch

Objavljeno 30.04.2016.
WP_20160409_15_37_20_Pro

Fenomenalni osećaj straha koji mi je obeležio čitavu prethodnu godinu zaslužuje poseban post kao početak ozbiljnog štreberskog poduhvata. Strefio me je drugog jula, negde oko 13h, na glavnoj železničkoj stanici u Hamburgu. Došla sam tu kao stipendista nemačke vlade, uskoro master inženjer organizacionih nauka, sa svim diplomama uredno složenim u fasciklu. Problemčić na koji nailazim je taj što ne umem da kupim kartu na automatu, jer ne govorim nemački jezik.

Umorna od puta, sa preko 30kg prtljaga koji jedva vučem sa sobom, uspevam uz pomoć plemenitih prolaznika da prebacim sistem na engleski i obavim taj težak zadatak. Gazdarica stana u koji svakog časa treba da se uselim mi se ne javlja na telefon. A kada se javila, ustanovile smo da je njen engleski mnogo slabiji nego što zvuči putem mejla. Sreća pa je od te železničke stanice bila udaljena „samo“ sat vremena…

Mogu vam reći da je to bio vrlo stresan dan i sam početak svojevrsnog sociološkog eksperimenta. Saznala sam da ću dobiti praksu malo manje od dva meseca pre dolaska i za to vreme savladala kako da kupim pogačicu u pekari. Nisam savladala kako da ispratim uputstva koja mi je Birgit vikala u telefon (da bolje razumem). Koliko mi je žao što nisam došla sa nekim predznanjem – jer bi to bila sjajna prilika da vežbam, toliko mi je i drago jer sam stvorila  stekla dragoceno iskustvo toga kako je kada krećeš nešto od nule.

Posao koji sam došla da radim tokom narednih 6 meseci obavljala sam na engleskom, ali su sastanci na koje su me kolege uvek ljubazno zvale i bodrile me da prisustvujem – mahom bili na nemačkom. Počela sam onda da mešam pogačice i odeljenja u firmi, izveštaje i ulice, nazive projekata sa kišobranima i drugim stvarima koje sam zaboravila u Beogradu…

Ako pažljivo posmatraš svoje neznanje, naučiš mnogo stvari. Naučiš da ništa što je vredno ne može bez mnogo rada i truda. Jasno vidiš masivna, tamna vrata koja samo znanjem možeš da odškrineš. Bukvalno sam mogla da pratim koliko sebi stalnim učenjem povećavam mogućnost da učestvujem u svakodnevnom životu.

Svaki put kada se dvoje ljudi u kancelariji našali, a ja razumem i nasmejem se, bio je kao 3 položena ispita na fakultetu – toliko pripreman i toliko čekan. Osvesti te to malo i pokaže ti koliko si morao da učiš da bi sa lakoćom radio stvari koje danas uzimaš zdravo za gotovo.

To da ne govorim jezik zemlje u kojoj živim ja nisam mogla da sakrijem od drugih u svom okruženju. Mada, kad malo razmisliš, shvatiš da je tako i sa svim ostalim znanjima u životu –  tvoje znanje o tome kako da priđes devojci, voziš kola, smršaš 10kg ili prestaneš da biraš „pogrešne“ tipove – očigledno je. Prosto se vidi kada ne umeš, kada se boriš svim silama da makar malo mrdneš napred.

Ono što me je, ipak, ubedljivo najviše oduševljavalo i zabavljalo jeste to što sam počela da primećujem kako se drugi ljudi prema tebi ponašaju kada nešto ne znaš. Moj divni mentor ponudio mi je da idem na interne treninge kompanije, uprkos tome što neću najbolje razumeti. „Ako hoćeš da učiš, imaš moju dozvolu da odsustvuješ par dana i odeš na te radionice“. Hoću da učim. Prestravljena sam i zahvalna do granice nemogućeg.

Nas 15 – ak se skupi u sali. Predavač objasni osnove, mi slušamo. Ponekad pitam onog do sebe šta znači neka reč, najtiše što mogu, da ne smetam. Svi se ljubazno nasmeše i prevedu. Nekada to učine i bez da pitam. Vidim da je ljudima simpatično što se trudim i drago da mogu da pomognu.

Onda nas dele u timove i daju nam zadatak. I tako sedam puta dnevno. Zadaci zahtevaju intenzivnu komunikaciju cele grupe i znanja iz menadžmenta i projekata koja imam.  Tu se situacija znatno menja. Iako me imaju u grupi i znaju da ne razumem ništa, nekada usled pritiska da završimo zadatak na vreme ne stignu da mi prevode. Prođe pola sata, oni rade, a ja pišem u notes sve što vidim i čujem. Onda  automatski krenu na engleskom, bez da znam zašto – i tada super sarađujemo.

Dešavalo se da se zamisle nad nekim pitanjem i svi zamišljeno gledaju u papir. Ja pitam „Šta radimo?“ –  posle kratkog objašnjenja, dam predlog koji im se dopadne i bude usvojen. Kako smo to završili, dalje se nastavlja na nemačkom. Za deset minuta me se opet neko seti i tako sve u krug.

Zavisi to malo i od ljudi. Primetila sam da su introvertni mnogo češće hteli da mi pomognu nego ekstrovertni, valjda jer je njima veći problem da se „guraju“ sa ostatkom grupe. Prijatnije im je da sa mnom rade jedan na jedan i osećaju koliko sam im za to zahvalna i koliko upijam svaku reč. S druge strane, kada ekstrovertna osoba kaže grupi – „Hajde sada na engleskom da radimo“ češće se desi da je poslušaju.

Nekada bih kod najuviđavnijih ljudi koji uporno koriste engleski sa mnom primetila neku dozu sažaljenja prema meni – iako znaju da govorim tri druga jezika i sasvim solidno obavljam svoj posao. Takvi su bili u manjini i naučili su me da nije lepo stavljati nekome do znanja da ste svesni njegove izgubljenosti, ako nije neophodno.

Ako i zaboravimo jezičku barijeru, shvatila sam koliko često ljudi pretpostave da nesto znaš iako za to nemaju baš i neku osnovu. Budeš im smešan što si se usudio da probaš. Zaborave da oni ne znaju nešto što ti znaš. Mrzi ih da ti objasne. To nije samo njihov stav prema tebi – to je stav prema učenju i ideja da za to postoji pravo vreme, pravo mesto i jedan pravilan način, sa čim se apsolutno ne slažem.

Srećom, većina ljudi sa kojima sam radila, a posebno moj tim – bili su oni koji su umeli da me „prevare“ da se uključim u razgovor. Smišljali su mi smešne asocijacije na reči, da ih lakše upamtim. Nije im bilo teško da objasne ili nađu literaturu na engleskom. Nisu me forsirali. Poštovali su to što na kraju svakog radnog dana umesto u šetnju idem na čas nemačkog. To je, takođe, stav prema učenju. Takve ljude najviše volim.

Još uvek učim nemački i plan mi je da do kraja ove godine dostignem nivo C1. Bićete obavešteni o napretku u svakom slučaju… Vama želim da manje mislite o tome šta ne znate, a više o tome kako da to savladate. Želim vam da dignete dva prsta kad vam neko pruži priliku da učite, koliko god suludo čitav poduhvat izgledao. Na kraju, želim Vam da nađete pravo okruženje i podršku, koje pored znanja ceni i Vaš trud da do istog stignete.

Pogledajte granice koje neznanje crta oko vas i uporno tražite na njima pukotine. Obratite pažnju na sam proces učenja i na to kakav stav tu najbolje deluje. Možda naučite više nego što ste planirali. =)

Nema komentara

Napiši komentar