Jedan zagrljaj za sve priče o muzici

Jedan zagrljaj za sve priče o muzici

Objavljeno 13.07.2016.
skoča ploča

Oktobra prošle godine desilo mi se nešto neobično. Bila sam daleko od kuće i pokušavala sam da se snađem, u životu i u pisanju. Jedan dečak, meni posebno drag, poslao mi je nekoliko priča o muzici.  To su zapravo priče o suštini svega, samo su se krile iza pesama – ali to sada nije važno.

Uživala sam u njima i to je bilo to. Nikada ih nisam sama tražila, niti sam se raspitivala o detaljima. Sve dok me jedna od njih nije slomila, baš onako, na sitne komade.

Sedela sam u kancelariji, nervozna zbog toga što sutra idem na drugi kontinent, sama, na svoj prvi poslovni put. Kroz glavu su mi prolazile sve situacije u kojima mogu nešto da zabrljam – od gubljenja dokumenata po aerodromima, do potrebe da se dokažem pred partnerima i klijentima.

Moja firma je bila u jednoj mirnoj opštini, daleko od centra grada. Kuće bogatih lekara, starački dom i dve škole. Na ulici možeš da sretneš samo matorce i klince. Odjednom, stiže kružni mejl kako nam se ne preporučuje da tokom pauze za ručak napuštamo zgradu. Neko upravo pljačka banku.

Počnem nervozno da špartam po sobi, ne mogu da se koncentrišem više ni na šta. Šta ja to radim? Gde ja to jurim? Hoću li moći da ostvarim sve što sam zamislila ili će nekada, negde da me sačeka budala slična ovoj i iz čiste obesti mi sve pokvari?

U tom momentu stiže priča od mog omiljenog dečaka. Ne mogu da vam prepričam tu priču, bila je o tome kako autor na bazenu stalno sreće nekog tipa. Iako tip ne može da hoda bez štapa, pružio mu je ruku kad se na klizavim pločicama okliznuo i pao. Onda autor šeta noću po praznim ulicama Beograda, sluša Kejva i razmišlja o ljudima i smislu života. I ja se rasplačem.

Plačem što se pljačkaju banke.

Plačem od straha.

Plačem što hoću i ja da šetam noću po Beogradu.

Plačem jer Kejv ume da napravi takvu pesmu.

Plačem jer mi svi nedostaju.

Plačem zato što nam je svima mnogo teže nego što ja zamišljam da mora da bude.

Plačem zato što je baš lepo što je njemu taj čovek na bazenu pomogao.

Ceo svet me boli, eto tako.

Slomila me je ta priča i to mi je super, jer mi onako celoj očigledno nije bilo najbolje.

Elem, u toj gužvi u banci niko nije bio povređen. Moj prvi poslovni put je bio velika avantura i završio se jako uspešno. Ja sam se vratila kući. I još nešto se promenilo. Od tog dana, ja nisam propustila ni jednu jedinu priču tog autora.

On i ne zna koliko ih je napisao o meni, o ljudima i mestima koje poznajem. Nije ih, istina, baš tako naslovio, ali ja znam da su bile o nama. Otkrio mi je nove grupe i albume i napravio plejliste za prvi sneg, za kišni dan, za čitanje, za plažu, za život.

Svaki red i svaki stih su me oduševili i ja se iskreno divim njegovoj upornosti i vremenu koje je uložio u to da sačuva taj svet koji je sebi i nama napravio. On možda ne zna kako će tu prvu knjigu da objavi, ali ja znam da jedva čekam da je pročitam.

Rekla sam svom najdražem dečaku da ću tog čoveka koji je sve to napisao zagrliti čim ga upoznam. Nekako se mi već poznajemo i razumemo, pa mi je to mi je na mestu. Njemu je to bilo baš simpatično. I kada se situacija tako namestila, ispričao je autoru tih priča šta sam rekla, da ga malo oraspoloži.

Tome ima sigurno pola godine. Imala sam mnogo prilika da autora upoznam. Nisam htela. Nekako mi je bilo frka. Nema on pojma da me je slomio i šta me je sve naučio… ali ja imam. A i to što zna da hoću da ga zagrlim, beskrajno je smešno i samo uvećava moju tremu.

Juče je bio prvi dan jula i bio je pogodan datum za učiniti važnu stvar. Opet mi se neka nervoza uvukla pod kožu. Opet ne znam šta ću sa svojim životom. Preispitujem sve i to me boli. Bezbroj pitanja me juri i sapliće, kao na klizavim pločicama oko ivice bazena.

Moj omiljeni dečak i ja smo sinoć otišli u KC grad, da čujemo sve te pesme uživo. Kao, spremna sam sad za taj susret. On me predstavi gospodinu i ja kulturno pružim ruku. Sa druge strane me sačeka zagrljaj. Onaj imaginarni zagrljaj od pre pola godine, od osobe koju vidim prvi put u životu.

Taj zagrljaj znači da on ipak sve kapira. To nekako znači da će biti sve u redu, ne znam kako da vam to objasnim. Znači da svi mi menjamo živote jedni drugima i kada o tome nemamo pojma. Ne moramo o tome uvek mnogo da razgovaramo, ne moramo da kritikujemo i na silu menjamo jedni druge.

Dovoljno je da nekome, u prolazu, spustimo krišom u džep malo inspiracije.

Dovoljno je da zagrlimo one koji nas prepoznaju.

Dovoljno je da iskreno ispričamo svoju priču.

I ne samo da je dovoljno – to je jedino i potrebno…

To je jedini način da se napiše sva ta lepa muzika.

To je jedini način da se prožive svi ti lepi životi.

Nema komentara

Napiši komentar