Kada si smislio svoj izgovor?

Kada si smislio svoj izgovor?

Objavljeno 01.06.2016.
Leon

„Dodaj mi salatu.“

„Gledaj mu samo te slatke patofnice!“

„Kako je na novom poslu?“

„Može meni još jedno pivo?“

Kakofonija jednog porodičnog ručka, upotpunjena zveckanjem čaša i čangrljanjem escajga. Leon „trči“ pogledom preko svih usana u pokretu, koje pričaju, piju, žvaću i smeju se. Fokusirao se, vidim da jedva trepće. Mrse mu se rečenice u glavi i bori se da shvati ko je tu počeo, a ko završava.

Namrštio se. Hoće on da se uključi, a ne ume. Vrisne. Okej, primećen je. Malo mu tepaju, što lepše zvuči, ali je jednako nejasno. Nervoznim trljanjem okica signalizira svojoj mami da je čuo i previše i da je vreme za popodnevnu dremku.

Moj sestrić ima šest meseci. Na osnovu svega što vidim da njegovi roditelji čine da on bude srećan i zadovoljan, mogu da zaključim da je on jedna jako srećna beba. Dosta toga mu se u životu servira na tanjiru, u zalogajima tačno odmerene veličine.

Ako obratim pažnju samo na bebca – situacija poput porodičnog ručka je velika borba. Mogu vam reći da mali svakoga dana uči kao ja dok sam spremala ispit iz finansijskih tržišta (a još me jeza prođe kad se setim akcija i opcija…).

Posle pola sata neophodnog tajm-auta, vraća se u igru. Zatekao se okrenut na stomak, okružen poznatim igračkama na širokom, nepoznatom terenu. Neko ima zeku, neko medu – Leon najviše voli zeleni plišani grašak. Zašto, ne pitajte me. Ne pitajte ni njega, jasno je da ga prilično frustira što ne može da vam objasni.

Još samo jedan centimetar da pruži prstić i dohvatiće to čudo. Znate li vi šta je ceo centimetar?

Ako ne znaš da puziš – to je mnogo. U stvari, znaš kao da puziš – ako ti neko malo gura pelenu, ili makar pridržava. Samo toliko je dosta da možeš da se ritneš nogama u pravcu tog dragocenog graška, proklet bio… Neće sada da ga pridrže, samo sa smeškom posmatraju.

„Dobro, sam ću.“

Bori se. Pruži se malo, pa se zaljulja na stranu. Nije baš siguran kako je povratio ravnotežu, ali jeste. Vidim mu po faci da je sam sebe iznenadio. Maše nogicama, ali grašak nije bliži. Ma zna on da to puzanje ima neke veze sa kolenima…

I uspe on da smota koleno, jedno samo, da se malo njime pomogne i stigne do cilja. Familija u delirijumu. Da, da, jasno se vidi da je on napredniji od drugih beba njegovog uzrasta i da ga čeka svetla budućnost…

Pobednik nas ne ferma. Gleda kratko u svoju nagradu, gurne je u usta i okrene se moru drugih igračaka. Bira novu metu, fiksira je onim krupnim okicama i meškolji se da namesti pravac.

Ja ne znam, iskreno, šta se njemu vrti u glavi, ali zamislite sada da Leon kaže sebi – „E, juče sam učio da prepoznam onolike reči, mrzi me danas.“ „Vruće mi je, sve su druge bebe napolju.“ „Sigurno me niko neće baš ovu jednu reč niko pitati…“ „Ma ja bolje pričam noću, nego prepodne…“

Šta kad bi on krenuo da računa – „Ako danas ne dohvatim ovaj grašak, kad mi je sledeći rok za to?“ „Hoće me postaviti onda isto ovoliko udaljeno od voljene igračke – ili ću morati sve ispočetka?“ „Ocenjuju li oni moj poduhvat kao baš uspešan ili je onako, samo prosečan?“ „Ne mogu da hvatam grašak dok me posmatraju, pod pritiskom sam.“

Leon ne pita glupa pitanja. Leon uči i trudi se kao da mu život od toga zavisi. U neku ruku i zavisi. Kakav je to život ako ne umeš da kažeš šta si naumio i da uzmeš šta ti se sviđa? Nikakav, slažem se sa njim u potpunosti.

Bole ga i desni. Zubići rastu.

Žulja ga šorc. Prerastao ga je.

Onda će prve patike da mu budu male.

Igralište ispred kuće će da postane tesno.

To je prosto tako… Kad rasteš, to mora da boli. Kad učiš, mora da žulja. Što se ti onda baviš pitanjima rokova, pritisaka i ocena? To su sasvim sporedne stvari u odnosu na taj cilj kome težiš.

Analiziraš koliko nam je teško. Smišljaš kako da se oslobodiš tog tereta saznavanja. Pravdaš se i drugima i sebi – ne umem, zato što je ovo prekomplikovano. A otkud ideja da mora da bude lako?

Radiš veliku i važnu stvar, nemaš iskustva, gradivo je komplikovano – pa naravno da je teško! Dremni pola sata i nastavi sa učenjem, sve je drugo čisto gubljenje vremena.

Nema komentara

Napiši komentar