Moj drug Veličko

Moj drug Veličko

Objavljeno 30.04.2016.
Veličko i ja

Pod svetlom trepćuće neonke, u nekoj od napuštenih sala, grupa ljudi po beloj tabli žvrlja ozbiljnu strategiju. Slike moraju da se vrte, najčitaniji autor da se zaokruži plavom, glasovi čitalaca da se zbrajaju za ankete… Niko u redakciji nije dorastao tom zadatku. Želje velike, a znanja mala.

„Ništa, moraćemo da skupimo pare i nađemo nekoga da nam ovo napravi“ – konstatuje glavna i odgovorna urednica i njen zamenik – ja.

„Ja nikad nisam pravio takav sajt, ali mogu da probam.“ – kaže sramežljivo dvometraš iz zadnje klupe. Izađe na tablu i krene da postavlja pitanja… Bujicu pitanja.

Te zašto smo ovo zamislili ovako, te koja nijansa plave, te koliko tačno rubrika hoćemo. Onda kreće da zapitkuje i o stvarima koje nismo skroz promislili. Nažvrljao je sve naše odgovore na papir iscepan iz moje sveske i zgužvao ih u zadnji džep farmerki.

„Hoćeš da probaš?“ – pitam. „Hoću.“

To koliki je Veličko car vrlo je lako uočiti. Prvo, visok je 2 metra, pa nema gužve u kojoj ga možete promašiti ili izgubiti iz vida. Izuzetno je duhovit i deluje kao neko ko  svaku situaciju može da pretvori u cirkus i žurku. Ali svaki treći put kada provedete neko vreme zajedno, otkrićete novu neverovatnu činjenicu nespojivu s njegovim blesavim karakterom – da je majstor  u šahu, da govori tečno španski, da ume da sklopi Rubikovu kocku za minut i po i tome slično.

Ne sećam se kako je Veličko stigao u redakciju časopisa InterFON, gde sam volontirala tokom sve 4 godine studija, ali mogu vam reći da je došao u pravom trenutku. Menjali smo mnogo stvari u organizaciji i jedna od najvažnijih bila je izrada novog sajta.

Veličko je uz pomoć druga koji se time bavi napravio sajt. Uradio je sve kako smo hteli, pa još malo bolje. A onda je počeo da istražuje sam. Sve što nam je dalje moglo pasti na pamet da želimo, bio je voljan da savlada, od nule.

„Veličko, može li ovo da se uveća?“ „Je l’ nam sajt SEO optimizovan?“ „Zašto ono malo u desnom uglu baguje?“

„Ne znam, ali naučiću“.

Obično bi se javio isto popodne, da kaže da još nema rešenje – ali jeste na dobrom putu da stigne do istog. I svaki put bi me njegova upornost i volja da sedi nad problemom i pokušava da ga reši na bezbroj načina – oduševile.

Kako se kraj studija bližio, počeli smo da tražimo studente koji će nas zameniti kada diplomiramo. Između ostalog, neko je trebalo da preuzme na sebe ono što je Veličko radio do tada. Opet smo ga stavili pred izazov – šest novih, radoznalih glavica samo je on mogao da obuči šta da rade.

„Veličko, jesi nekad vodio tim?“ – pitam.

„Naučiću.“ – odgovara on ponovo, a kez mu se ocrta oko glave.

Jedne večeri, Veličko me je zamolio da posle redakcijskog sastanka ostanemo malo da mu skockamo CV. Ne mogu da se setim ni da li mi je otkrio šta će mu to, baš tada. Kao i obično, postavljao je more pitanja o tome zašto naglašavam ovo, a brišem nešto drugo. Ja sam otkrila još nekoliko njegovih neobičnih hobija. Na kraju smo oboje bili zadovoljni kako smo upakovali njegove veštine i iskustva.

Poslednji put sam se čula sa njim na svoj rođendan. Sad smo, kao, porasli, pa smo samo nekoliko redova razmenili rano ujutru, pre odlaska na posao. Mislim da nije ni svestan koliko me je obradovao.

On je sada u Dubaiju. Radi za jednu firmu koja prodaje softer koji se koristi u poslovnoj inteligenciji. Deset dana pre nego što mi je čestitao, status mu je promenjen iz praktikanta u stalno zaposlenog. Kaže da ga je CV koji smo one večeri doterali – doveo tu gde je. I ne samo to – on našim ljudima koji traže posao tamo – doteruje na isti način dokumenta i tako sebi zarađuje za džeparac.

Njegovog šefa je počelo da zabavlja to sa kolikom lakoćom Veličko sklizne u neku novu oblast, pa ga svaki put pošalje u firmu iz totalno druge sfere poslovanja. Objasnio mi je kako se trenutno bavi finansijama i računovodstvom, sve kako bi bolje razumeo kako da svojim softverom pomogne nekome ko se time bavi. I kaže da mu je to omiljeni deo posla – da ide kroz odeljenja firme i uči od svakog po malo, da sklopi sliku kako sistem funkcioniše. Uči o tome šta im je važno, šta žele da poprave. Onda im svojim znanjem pomogne da to učine, kao nama u „InterFON“-u.

Veličko tvrdi da tek sada konta koliko ne zna ništa i misli da bi bilo fora da upiše još jedan fakultet, ekonomiju, da zaokruži znanja. Dok se ne osmeli na to, nakupovao je još prošlog decembra gomilu finansijskih knjiga koje planira da prouči u ovoj godini. Ja ne sumnjam da će vrlo brzo biti ekspert i u ovoj oblasti, zato što je bezbroj puta dokazao da ume i hoće da uči – i to na pravi način.

Ne mrzi da krene od nule. Ne plaši se da preuzme odgovornost. Dovoljno je istrajan da sedi nad zagonetkom i priđe joj sa sto strana.

Velička nije blam da pita, mnogo.

Nikada te neće opterećivati time kako će on, kao programer, da reši tvoj problem.

Neće ti crtati piksele, megabajte, sisteme i tome slično. Naučiće tvoj jezik i zašto je tebi važno to što radiš i naći način da ti to olakša.

Moj drug Veličko je školski primer toga kako štreberi menjaju naše male svetove na bolje.

Nema komentara

Napiši komentar