Negde, tu iznad duge…

Negde, tu iznad duge…

Objavljeno 09.10.2016.
wp_20160912_18_29_28_rich

Znate li vi onu priču  „Svetu se ne može ugoditi“?  Ja se nekad osećam kao ti ljudi što vode magare. Kada mi dosade pitanja – ko jaše i zašto ne jaše, ja zamislim da sam to malo magare i odem u maslačke.

Prvi put sam maslačke ugledala u parkiću ispred zgrade u kojoj su moji roditelji odrasli i zaljubili se jedno u drugo. Tu sam rasla i uživala. Sa mog prozora se vide moj vrtić i moja osnovna škola. Sećam se da sam kao dete mislila da se svet završava tačno na ivici mog vidokruga.

U okviru te jedne jedine granice koju je moj um poznavao, meni je bilo divno. Jesam ja i lutala i putovala, ali bih se vraćala nazad dok kažeš plazma keks. Mnogo puta sam čula kako bi trebalo bežati odavde što pre, ali nisam to osećala kao svoju istinu. Prosto, ja tu pripadam. Kod kuće je super.

Tek sam negde pred kraj fakulteta spoznala da ne moram da odem, ali želim. Želim, a strah me je. Svaki put kada to dvoje stanu jedno naspram drugog, znam da je vreme za akciju. Pa neće moje dvorište biti strahom ograđeno!

Zanima me šta je preko te ograde od staha. Još me više zanima kakva sam ja sama sa druge strane. Osmelim se da virnem… Pa, ne baš samo da virnem. Odlučim ja da odem u Hamburg, da živim 1500 kilometara od kuće i svega što mi je poznato.

Taj grad je po veličini druga luka u Evropi i drugi grad u Nemačkoj. On vam je kao neki drski mornar koji je video sveta, a čuvao je tih šest meseci jednu devojčicu kao da mu je sve na svetu.

Sedela sam tako i iza šolje vruće kafe i posmatrala pristanište, gde mu delići sveta Elbom dolaze na noge. Zaljubila sam se u brodove. Zaljubila sam se, trajno i bespovratno u tu slobodu i osećaj koji imaš kada počinješ sve od nule. Hamburg je super!

Spoznala sam da ne postoji situacija u kojoj ne možeš da se snađeš, ako moraš. Skrckala sam strahove. Razbucala sam predrasude.

Upoznala sam sjajne ljude i upila njihovu kulturu i način razmišljanja. Upoznala sam sebe. Naučila sam nestvarno mnogo, profesionalno i privatno. Prošetala se svetom. Svet mi je super.

Vratila sam se onda kući. Plata je, istina, manja, ali me svaki dan grle oni najbitniji ljudi. Toliko mi je to nedostajalo! To prvo, a onda i domaća klopa, što se lepi za prste; „moj“ krug oko blokova; poznate face koje u kasne sate sretneš na ulici, pa se ispričate o smislu života…

Beograd me je uvek asocirao na nekog šmekera. Na onog što je dobar kao lebac, ali deluje kao mangup. Šarmantan je i otprati te do kuće posle dugog razgovora o knjigama i pločama i stripovima. Ume da ti pridrži vrata nekog raspalog lokala u kom prave najbolje svirke na svetu, da te ogrne jaknom i odvede na burek ujutru, kad zaglavite napolju do zore.

Beograd ne ume da se čuva, ne ume da se hvali i ne zavidi drugim, većim, boljim i lepšim gradovima. Zna šta mu se sve izdešavalo, ali te nikada time neće maltretirati. Beogradu je dovoljno da se nasmeje, pa da padneš na dupe i zaboraviš sve nevolje koje ima u sebi. Beograd je super.

Dobijem onda dobar posao. Prva začkoljica – trebalo bi da se preselim za Herceg Novi, na neko vreme. Pitaju da li je to problem. Nije problem. Moja Anđela, Novljanka, devojka koja je pravila je ovaj blog, šalje mi iste nedelje „Uputstvo za uživanje u našem malom mistu“. Pa ja sam ovde dobrodošla!

Kako se ja snalazim u malom, primorskom gradu? Šetam svako veče uz more. Meditiram na plaži. Sunčam se posle posla.  Na drugom kraju zaliva živi jedan od mojih najboljih drugova. Kancelarija mi gleda na Jadran. Herceg Novi je super!

I nisu to samo ova tri grada… U poslednjih par godina se na tu listu upisalo bar njih 30-ak, od Stokholma do Ankare. Počinjem, polako, da verujem, da sva ta radost nije do lokacije. Da se nije meni ova sreća uvukla u kofer?

Nije, proverila sam. Kofer je prazan i čeka sledeću akciju. Gledam ga zamišljeno i kapiram da i nije sve baš tako bajno.

Svađe i neslaganja sa dragim ljudima mogu biti teži nego što ih zamišljate – kada moraju da se izvedu preko skajpa.

Otvaranje i zatvaranje računa, komplikacije sa transakcijama, prijavama boravka i rada i sva papirologija su mi postali vrsta fobije.

Putovala sam skoro 17h sati autobusom na konferenciju koja je trajala 2 dana.

Poslednji biser, ne i manje problematičan – jutros sam jedva otvorila teglu ajvara – posle nedelju dana pokušavanja.

Nije mi žao. Opet ću da putujem i selim se i ne bih jednu stvar promenila.

Dok se ja pakujem i raspakujem, na moju adresu stiže bezbroj saveta i pitanja. Ne znam kako, ali uvek me nađu! Ovde je lista onih koji su se ponavljali ili mi posebno privukli pažnju:

  • „Blago tebi, samo gledaj da ostaneš u Nemačkoj. To je uređena zemlja. To je ekonomija! Ovde je sve samo tuga i beda.“
  • „Ma najbolje je kad si kod kuće, među svojima…Tamo si uvek stranac.“
  • „Zašto ne upišeš faks tamo?“
  • „Zar ti ne fali kuća? Roditelji?“
  • „Šta ti kaže dečko što opet putuješ? Znaš, ja nešto ne verujem u te veze na daljinu.“
  • „Ovde su svi ljudi tako hladni.“
  • „Promenila si se. I ti si hladnija… i nekako zatvorena.“

 

Ali meni nije tako loše ovde…

  • „To je verovatno samo tvoj odbrambeni mehanizam. Ti sama sebe ubeđuješ da ti je dobro, a u stvari nije.“
  • „A koliko si još u Beogradu?“ Pa, na neodređeno… „Aham… I, kako ti je sada ovde?“ Super. „Taj odgovor nisam očekivao.“
  • „Šta ćeš u tako malom mestu, tamo ništa nema?“
  • „Smorićeš se kao zmaj, samo da prođe sezona.“
  • „More zimi ti je prava depresija – samo kiša.“

Da se razumemo, nisu ta pitanja došla od tamo nekih prolaznika. Dolazila su, a dolaze još uvek – od meni najbližih ljudi, koji me vole najviše na svetu i spremni su sve da učine za mene.

Razumem da je to iz ljubavi i najbolje namere. Lavovsku snagu imaju ti ljudi što su uz mene, što me razumeju i vole i „preko žice“ i do neba sam im zahvalna na tome. Možda je najveći povod za tu listu saveta što ja zaista u ovom periodu svog života često delujem kao da nemam pojma šta radim.

A kada meni samoj bude teško što nemam pojma i što nikom nije jasno gde sam ja zapucala sa tim magarencetom – shvatim da nigde ne piše da sa dvadeset i kusur moram da imam pojma.

Znam da sam u svim ovim avanturama i procesu prilagođavanja bila svakakva. U haosu promena i selidbi i putovanja i iz mene isplivaju i neki ne tako lepi delovi. Budem zbunjena i izgubljena i u tom kovitlacu ne činim uvek dobro ni sebi, ni drugima.

Ali ljudi, ja ni sobu ne umem drugačije da spremim – a kamoli sebe samu. Prvo sve izvučem napolje. Istumbam, raskupusam, odvojim za bacanje. Na polovini tog procesa, moja majka se opasno približi nervnom slomu i redovno nam se svima u kući čini da nije trebalo ni da počinjem da „čistim“.

Tako se ja „slažem“. Znam da to nekada prosto izaziva pitanja i podozrive poglede, kao i da ne uliva baš poverenje da držim neki pravac. Možda pravca i nema, ali držim se. Imam neki osećaj da sam na dobrom putu. A od nesređene sobe i nesređenih misli bar niko još nije stradao… Haos je super!

Za kraj, jedno od meni omiljenih pitanja – šta ćeš u Herceg Novom kad počnu kiše?

Da jurim dugu, eto šta ću.

wp_20160920_17_50_10_pro
wp_20161007_17_36_18_pro
wp_20161007_17_37_24_pro
Nema komentara

Napiši komentar