Samospoznaja na obali Istre

Samospoznaja na obali Istre

Objavljeno 29.04.2017.
slika - istra

Ne znam da li ste nekada pokušali da stignete od Herceg Novog do Medulina?

Izuzetno je komplikovano.

To vam je 17h vožnje uz Jadransko more, sa nekom smešnom granicom na svakih pola sata.

Razlog nije prevelika udaljenost, već loše konekcije. Kako to već obično biva u životu…

Prvi put sam ušla u autobus koji vozi do mesta iz koga nemam kartu za dalje.

Sve se posložilo. Stigla sam na radionicu, tema: Upravljanje vremenom. Odmah ću vam otkriti caku – fora je u tome da ti sobom naučiš da upravljaš, a vreme teče samo.

Ljudi u toj sobi sede u krugu i diskutuju o ravnoteži između poslovnog i privatnog života. Meni tu nešto nije logično…

Nije valjda da samo ta dva imamo?

Dosadnjikavo mi je… Sve sam to već negde čula.

Pošto smo već došli do toga da nas vreme ne ferma i da mi tu kao nešto moramo da spoznajemo, počinje priča o tome šta sve mi možemo da učinimo boljim. Na primer, odnose sa drugim ljudima. Hajde da vidimo gde škripi.

Ja podignem dva prsta, da malo razbijem tu monotoniju.

„Imam drugaricu koja me stalno pita za savet, a nikad me ne posluša. Zašto to radi? I što je još važnije – zašto to mene toliko uzrujava?“

Trener mi kaže:

„Znate, to je preozbiljna stvar da bismo je rešavali sad i ovde, pred celom grupom. Moglo bi da bude teško za Vas.“

Sujeta je dobro mesto da se neko bocne.

Ko je on da meni kaže da imam ozbiljan problem, pa ja sam to tek onako spomenula?

I on nam tu ispriča o nekoj knjizi koju je čitao, a koja samo potvrđuje hipotezu moje majke:

Od „neprijatelja“ se najslađe uči.

Jer, čim vas neko mnogo nervira, ja vam obećavam – tu ima nešto važno za vas. To vas lekcija, bukvalno, vuče za rukav. Isto važi i za sve stavove koje vatreno branite, sve te principe koje baš nikada ne biste pogazili.

Pomenuta knjiga nalaže da svaki put kada te neko iznervira, ti sebi postaviš pitanje – koja je to tačno osobina u tom iritantom čoveku, koja mene ovde gađa u živac?

Ispričao nam je zatim kako ga je neki kreten „isekao“ na autoputu, u punoj brzini. Nakon što mu je opsovao sve do sedmog kolena, moj trener je udahnuo duboko nekoliko puta i zapitao se – „Kojom me je karakteristikom ovaj idiot izbacio iz takta?“

Nonšalancijom. Nedostatkom obzira za živote drugih ljudi. Nemarom.

„To može da znači da meni toga nedostaje u životu“ – zaključuje on.

„Nedostaje mi da se malo opustim.“

I još doda da mi svi znamo svoje odgovore. Oni čuče tu, negde u nama.

Dakle, ja više ne tražim odgovor. Odgovor imam, ispostavilo se. Ja tražim pitanje.

Kao dokaz za to, dobili smo da odradimo vežbu. „Silent coaching“.

Ideja je da ispred vas sedi dovoljno strpljiva osoba, koja će da sluša bez osuđivanja. Važno je da ćuti, šta god vi govorili. Ne sme da daje sugestije, ni predloge, ni da nudi pomoć.

Da li ste nekada pričali o svojim najdubljim nemirima osobi koju ste upoznali pre sat vremena? Probajte. Iznenadićete se šta će tu sve da ispadne iz vas.

Ako pretpostavimo da odgovore znamo, oni bi, kao, trebalo tu da isplivaju.

I tako ja krenem: „Čuj ti njega, preozbiljna stvar… Pa znam ja šta mi je, sad ću da ti objasnim. Ona je tako pametna devojka, zašto neće da se potrudi, da popravi to?! Zar da ostane ZAROBLJENA tu gde je? Što li mene to nervira? Pa kako me ne bi nerviralo…Ali zašto toliko?!“

BAM.

Šest meseci pre toga, ja šetam po kraju i žustro objašnjavam zašto se bojim da objavim blog. Neće biti dovoljno zanimljivo, neće biti dovoljno korisno.

„Kome?“ – pita me draga osoba.

„Pa ne znam, svima…“

„Kome, konkretno?“

Počinjem da nabrajam imena.

I kako koje čujem da izgovaram, shvatim da to nije osoba čijeg se suda plašim… Potpuno me ne zanima. Ne mogu da verujem da govorim reči koje u istom momentu gube značenje!

Onda mi to pametno biće objasni situaciju, pošto vidi da sam zbunjena.

Tačan odgovor je – meni. Ja se brinem da ovo što pišem nema nekog smisla – meni samoj, a ne drugima. Sebe se plašim i svog suda.

I kad sam to shvatila, nije se više moglo nazad. Samo dalje, napolje, napred.

Sine mi to ponovo, u tom malom mestu u Istri; na kauču; ispred osobe koju sam tek upoznala, a koja samo sme da klima glavom bez osuđivanja.

Pravo pitanje nije „Zašto mene to brine?“, već „Ko mene tu brine?“

I ja ne samo da imam odgovor… Ja sam odgovor.

Ne nervira mene što moja drugarica ne sluša moje mudre savete, niti se brinem preterano što će ostati zarobljena tu gde je ako uskoro ne učini nešto.

Ta nervoza koju pominjem je nešto sasvim drugo. To je panika, koja se širi svaki put kada neko neće da napravi korak napred.

Panika koja me hvata samo zato što se plašim da ja ne ostanem zarobljena.

A ko to može da me zarobi?

Opet, samo ja.

Plašim se da ne uradim sve što je u mojoj moći da budem bolja, da iskusim više, da stvorim nešto vredno. Plašim se stajanja u mestu i pristajanja na manje od onoga što smatram da mogu da ostvarim. Plašim se kukanja i verovanja u sopstvene gluposti i izgovore. Eto.

Jedno je kad se nečega bojiš, a nešto sasvim drugo kad i ne znaš da se bojiš… Ti si sam sebi obećao da ćeš držati sve konce u rukama i prihvatio to kao rešenu stvar.

Kad prvi put ugledaš svoj strah, to je kao kad te neko sačeka ispred nekog mračnog haustora, dok se još nije razdanilo i skine teatralno svoj crni šešir pri naklonu. Prvo protrneš, pa ti vrelina jurne u obraze.

Ali što više puta izgovoriš ime tog misterioznog gospodina, priviđenje sve brže bledi i isparava. Onda ti svane.

Previše si strog prema svojim pričama.

Previše si strog prema sebi.

Super je što se trudiš, svaka ti čast… Trud da se sačuvaš i porasteš je odlična stvar, sve dok se tim sečivom ne posečeš. Onda kreneš pažljivije da barataš tim oružjem…

Posle te sramote koju osetiš nakon susreta sa strahom, oči u oči; posle tog metalnog ukusa u ustima i drthanja od nemoći i besa pred samim sobom – ti ne možeš nazad. Možeš samo dalje, napolje i napred.

Ne zato što osećaš pritisak da moraš, nego zato što je ono ispred lepo i blago, kao Istra tog septembra.

Pusti sam sebe na miru ponekad.

Shvatićeš da se neke stvari same poslože, kao linije autobusa od Herceg Novog do Medulina.

Bićeš dobro i kad ne ide sve po planu.

2 Komentara
  • Tina
    Napisano u 16:59h, 18 маја Одговори

    Draga Hana,
    Veoma mi se dopada tvoj clanak.
    Interesuje me, ako mozes da podelis, o kojoj knjizi je bilo rec na toj radionici

    Unapred hvala
    Tina

  • Hana Ćelap
    Napisano u 10:27h, 07 јуна Одговори

    Draga Tina,

    Izvini na kasnom odgovoru, imala sam problem sa ovim komentarima na sajtu 🙈 Neće se ponoviti!

    U pitanju je knjiga „Zagrli svoju sjenu“, autor je Debi Ford. Nisam sigurna da li je ima kod nas….
    Originalni naslov je: „The dark side of the light chasers“ Debbie Ford.

    Još jednom, izvini na čekanju!

    Pozdrav,
    Hana

Odgovori korisniku Hana Ćelap Cancel Reply