Štreberska frizura i pogrešni izbori

Štreberska frizura i pogrešni izbori

Objavljeno 12.09.2016.
strebreska-frizura

Bila sam danas u frizeraju.

Ovo je moja „krećem u peti razred“ frizura.

Kao bebac sam imala krupne, smeđe lokne. Sad da ih uvijem – šanse nema. Trudila sam se neko vreme, sama, sa frizerkom, ma kakvi…

Kao za inat, većina mojih drugarica ih ima. Izgleda da je u mojoj glavi dovoljno čupavo i bez njih.

Ja onda lepo skratim na školsku frizuru. Nema valova, preliva, balajaža, ombrea. Da vam budem skroz iskrena, često nema ni fena. Neka je, takva kakva je. Slaže mi se uz štreberski karakter.

Skoro me je jedan dečak pitao kako meni to stoje dugi nokti.

Jesam ih nalepila? Nisam.

Zar ne moram da ih nalepim? Ne moram.

Kako druge devojčice moraju? Ne moraju ni one.

Zbunilo ga je to malo. Nisam umela da mu objasnim.

Išla sam u gimnaziju koja u Beogradu važi za elitnu, a ti nalepljeni nokti su bili obavezni. Bila je to jedna od bezveznijih odluka koje sam donela u životu. To što je tamo važilo za elitu, nema dodirnih tačaka sa mojim sistemom vrednosti.

Sećam se da je još tada, pre osam godina, nekim devojkama iz mog odeljenja bilo jako smešno što ne znam šta je bronzer.

Meni nije bilo ni malo smešno što je u trećem razredu te „elitne“ gimnazije jedna od njih prišla da me pita šta znači reč „eventualno“. Pomenula sam to na času lektire, a ona nije razumela do kraja iz konteksta, pa da proveri.

Lepo da je došla pita. Ja, eto, još ne znam čemu taj bronzer.

Nema ga ni moja mama. Volim da gledam kako se ona šminka pre posla. Uzme jedno damsko, belo ogledalce, namesti ugao i posvećeno, bez greške, obavi taj ritual. Volim da kopam po njenom neseseru i maznem šta mi se sviđa.

Svoj ritual nemam. Ne šminkam se svaki dan za posao, ne šminkam se ni svaki put kada izađem. Obavezna šminka u mojoj torbi podrazumeva labelo.

Šminkam se kad sam za to raspoložena, nezavisno od prilike. Jedino mi je važno da za to vreme ide glasna muzika u pozadini. Kad pesmu čujem dovoljno puta, izlazim. To je kraj doterivanja.

Smara me da kupujem šminku. Smara me da kupujem garderobu. Najviše na svetu me smara da kupujem cipele i tašne. Ne postoji institucija razgledanja po tržnom centru i radnji – ako znam da mi ništa u tom trenutku ne treba.

Sve ovo ne pišem da bih zaključila da je tako najbolje. Svaka od nas zna šta je najbolje, u to sam sigurna 😀

Hoću samo da kažem svim devojčicama i devojkama i ženama koje srećem po ovom belom gradu da ste lepe, kao lutke.

Lepe ste kad se namontirate, a i kad vas mrzi da to radite.

Lepe ste kad stojite na stanici i zamišljeno gledate negde. Listate u glavi šta sve još stoji na spisku za danas, čitam vam misli.

Lepe ste kad me okrznete ramenom jer žurite tamo gde vas čekaju, a vi kasnite akademskih 15 minuta. Blago svim tim ljudima što vas čekaju!

Najlepše ste mi kad pričate telefonom sa nekim ko vas nasmeje.

Dobar deo prošle godine sam se šetala po Evropi. Ma, nema tog gala prijema, ni kluba gde blesne osmeh kakav se može naći u svakoj drndavoj 95-ici (i to samo od bloka 23, do centra).

I ništa vi ne morate. Ni da se konturišete, ni da lomite noge u tim petnaesticama, ni da pratite te ćurke iz elitnih gimazija i elitnih časopisa i uopšte bilo kojih izmišljenih elita.

Pa ni to što ste same smislile da je lepo i neophodno – ne mora.

Ne mogu da napravim lokne.

Who cares?

Šišaj na štrebersku.

Nema komentara

Napiši komentar