Trčanje kroz prioritete u čistim patikama

Trčanje kroz prioritete u čistim patikama

Objavljeno 08.08.2016.
žute starke magic
Photo by: the_curlesque

Uđete u osnovnu školu od crvene cigle, provučete se ispod stepeništa u mračni hodnik i u poslednjoj učionici sa desne strane nađete odeljenje petog četiri. Škripe stolice po podu. Jedna kreda leti preko klupa. „Meta“ jaukne i češe se po glavi. Pakujemo se za fizičko.

Od sale nas deli samo kratak hodnik, u kome nastavnik Dule kontroliše patike. Da, vrlo strogo se gledalo na potrebnu opremu. Svaki đak je na svakom času morao da nosi čisto belu majicu kratkih rukava, crni šorc i patike – sa besprekorno čistim đonom.

Ne možeš da prljaš salu patikama u kojima si juče trčao po blatu, nije u redu. Ne tolerišu se ni kamenčići, pa ni prašina. Zato mi stanemo u dve kolone (devojčice sa desne, dečaci sa leve strane) – a patike okrenemo đonom prema gore. Ko prođe kontrolu – trk u svlačionicu.

Ja sam tih osam godina (a da se ne lažemo, još mnogo godina potom) bila prava mala Lisa Simpson. Sedela sam u prvoj klupi ispred učiteljice. Nisam bežala sa časova. Radila sam savesno domaće zadatke. Jedan jedini put kada sam na to zaboravila, ispostavilo se da nije bilo obavezno da napišemo taj sastav…

Dakle, štreber.

Znam da ste imali u svom odeljenju jednu Lisu. Sećate se, možda, kako se ona provodila na fizičkom…

U prvom razredu sam bila najniža i najsitnija u odeljenju. Onda je u drugom razredu došla jedna još niža i sitnija… Mene je, sirotu, to toliko obradovalo da mi je do dana današnjeg to najbolja drugarica. Ozbiljno sumnjam da to ima veze sa tim što me spasila te sramne poslednje pozicije u vrsti.

Bila sam ono dete koje iz svega ima petice, samo iz fizičkog „nagura“ jedva četiri – da mogu da mi poklone na nastavničkom veću. Ne, ne mogu ni danas da zamislim kako izgleda to veće dobrih duša koje svakome od nas spakuje po poklon za kraj školske godine…

Donesem ja i opremu i patike bez mrlje, ali prosto sam smotana. Ne umem da uhvatim loptu (ni bilo šta drugo, to i danas važi). Najsporija sam na trčanju. Nisam dovoljno jaka da se popnem uz onaj konopac.

Kad sve to spojiš, dobiješ pravu traumu kada nastavnik Dule najavi da se od sledećeg časa vežba – poligon. Sve moje noćne more u finom nizu, sa štopericom koja otkucava i meri koliko ću se brzo iz njih iščupati.

Nije zanemarljivo ni to što tu patnju mirno posmatra ostatak ljudi iz odeljenja. Tu mi je i simpatija i svi oni „kul“ ljudi čije će me mišljenje uskoro zanimati koliko i lanjski sneg… Samo što u ovakvom krucijalnom momentu to zaista nisam mogla da pojmim.

Preko one grede ja nekako i pređem… Strmeknem se u nešto što liči na kolut. Zvezdu izvedem, ne baš sa svim kracima, ali nećemo da cepidlačimo… I onda dođe na red kozlić.

Meni je taj kozlić sa pocepanom presvlakom od tamne kože bio izvor svih patnji. Toliko je bio visok, da sam samo mogla da virnem preko. Simbolično, čekao me je na kraju te užasne trke, kao finalna demonstracija moje nemoći.

Ispred njega postave neku kao odskočnu dasku, pa se ti zatrčiš, skočiš na nju i odgurneš rukama o spravu da je preskočiš… Kao da me katapultiraju preko cele škole, tako je to meni delovalo. Strunjača sa druge strane bila je stara, prljava i tvrda jednako kao i pod na kom je ležala.

Poligon se radio svake godine i ja mogu da probam da vam ispišem sve blamove koje sam tu doživela, ali to bi već bio jedan roman.

Uprkos tome što sam se pri prvom pogledu na pobacane vijače, lopte i ostale rekvizite osećala kao Frodo kada pogleda nepregledne močvare na putu za Mordor, postoji jedna stvar koju sam zapamtila kao korisnu iz ovih mučnih iskustava.

Dok smo se mi saplitali, padali i međusobno se preskakali na tim časovima užasa i strave, naš mučitelj je stalno ponavljao istu stvar.

Uvek grešite u istom – brzate. Kad staneš da napraviš zvezdu, uspori. Pre nego što preskočiš kozlić, uspori. Moraš da se fokusiraš. Moraš da obratiš pažnju na sve pokrete, na ova uputstva koja vam sada govorim. Trči se između elemenata.

Ne sećam se koliko mi je ta lekcija pomogla na poligonu, pošto brzanje definitivno nije bilo moj jedini problem na fizičkom. Setim je se, zato, danas – kad god sam u haosu i gužvi.

13956797_10154388576009747_42827375_n
Koliko kafe može da učini da paralelno radim sve što želim? Photo by: ancora_nel_vento

Sve ono što ti „pojede“ dan je usput. Posledično, sve ono što ti „pojede“ život je usput. Ti misliš da ti tvoj posao, tvoji prijatelji, tvoj termin kod psihologa, tvoj trening, tvojih sat vremena uz knjigu pred spavanje – nekako „troše“ vreme i ne znaš kako da ih stisneš u svoj prepunjeni raspored.

Pa vreme ti je i dato da obavljaš te stvari. Važne stvari. Tebi važne stvari. Tu je važno da ne budeš stipsa i da odmeriš pošteno koliko ti treba da to obaviš. Pre toga udahneš duboko i usporiš. Fokusiraš se. Ponoviš u glavi ono što si vežbao.

Kad preskačeš vijaču, nemoj da misliš na gredu.

Kad počneš da hodaš preko grede, nemoj da se spremaš za kolut napred.

Kad se posvetiš tom kolutanju, batali zvezdu…

Ne ubrzavaš ništa tim jurcanjem, samo praviš haos. Multitasking je jedna iluzija. Povredićeš se i prinudno završiti trku, mnogo ranije nego što si planirao.

Ne stvaraš tim preklapanjima dodatno vreme, kradeš ga sam sebi.

Ukradi ono između.

Gledaj da ućariš tamo gde se ionako razvlačiš i čekaš. Nauči da brže donosiš odluke i odvoj vreme da odabereš svoje prioritete. Minute otimaj od beskrajnog skrolovanja i nepotrebnih kafa zakazanih „radi reda“.

Neću da ovaj tekst da napišem za 5 minuta, dok telefoniram sa nekim. Hoću kao čovek da skuvam kafu, sednem, razmislim i uživam u tome da svaku rečenicu šminkam za njen prvi izlazak u svet.

Bilo bi, zato, pametno, da imam listu ideja za tekstove, da već znam gde da tražim slike i koga da pitam ako pokvarim nešto na stranici. Skraćujem sve sporedno i usputno, da napravim prostor za suštinu.

Zato više ne radim taj smešni poligon. Kad uzmem da vežbam, ne spremam belu majicu i crni šorc. Neću da gubim vreme na gluposti. Fokusiram se samo na bitne elemente.


p.s. I da, odgovore na pitanja – „Šta mi je ovo trebalo?“, „Da li će mi ovo ikada koristiti?“ i „Šta će misliti ostali?“ (a pre svega – „Što mene briga šta će misliti ostali?“) – najbolje je da rešiš još na časovima pripreme, ako ne i pre njih.

p.p.s. Đon patika se od kamenčića najbolje čisti čačkalicom. Ako nekog zanima, da zna.

Nema komentara

Napiši komentar