Vrati se u kutiju

Vrati se u kutiju

Objavljeno 25.06.2016.
Thinking outside the box

Fil Hansen i ja se nikada nismo upoznali. Ova ograničavajuća istina ga nije sprečila da promeni moj život. Da, to je čovek koji je dobrim delom zaslužan za to što sada čitate ove redove.

U svom genijalnom TED govoru,  Fil je podelio svoju priču sa svetom. Išao je u umetničku školu i bavio se poentilizmom kada su ruke počele da mu se tresu. Nesposoban da drži olovku i nadasve očajan zbog toga, napustio je prvo studije, pa i samu umetnost.

Posle nekoliko godina, kada je stanje već bilo neizdrživo, otišao je kod neurologa. Lekar mu je otkrio da ima trajno oštećenje nerva. Pored toga, postavio mu je jednostavno pitanje:

 „Zašto ne prihvatiš drhtanje?“

Srećom, Fil ga je poslušao. Ukoliko budete strpljivi i pogledate tih 10 minuta govora, spoznaćete koliko se magije krije u naizgled bezizlaznim situacijama.

Od slikanja stopalima i karate pokretima, do stvaranja slika svećama i smrznutim vinom – ovaj umetnik se posvetio ispitivanju svojih granica. Umesto da propoveda kako moramo da ih prekoračimo, on je odlučio da ispita bezbroj mogućnosti koje leži unutar njih, a kog najčešće nismo svesni.

Mene je pronašao dok sam se snebivala da pokrenem svoj blog. I nešto me je u tom uništavanju stvorenog konačno pokrenulo da stvaram. Sve mnogo lakše klizi kada ne pokušavaš da napraviš nešto izuzetno, trajno i do tada neviđeno, već se samo prepustiš procesu.

Počela sam tendenciozno da razbijam kod sebe perfekcionističke ideje i strahove. I eto bloga. Mogu odmah da vam navedem deset stvari koje na njemu ne valjaju ili se, barem, mogu popraviti.

Da sam čekala momenat u kom ću biti potpuno zadovoljna – vi još ne biste znali da postojim, ni koliko mi je važno učenje kao fenomen. Možda ne biste upoznali ni Fila, a on je stvarno pokretna inspiracija za koju vredi znati.

Nije šteta da tvoje delo iskritikuju, ne shvate, pa ni unište. Šteta je da ono ostane da truli u tebi. Nije zdravo – ni za tebe, ni za umetnost.

Evo jedne oslobađajuće ideje:

Uzmi papir i olovku i napiši sve što te muči, koči i ne da ti da ideš dalje. Daj sebi oduška. Zamisli da možeš cepanjem tog papira da pocepaš i sve što stoji na njemu.

Konačno ćeš moći da se otarasiš tog tereta i počneš sa životom kakav ti dolikuje. Pre nego što to učiniš, baci još jedan pogled na ta tvoja ograničenja. Postavi sebi ova dva pitanja:

  1. Da li su to zapravo ograničenja? Mora li mornar da ima more, a slikar platno? Ko kaže da mora?
  2. Ako si još uvek siguran da to jesu ograničenja, šta se može unutar njih? Mogu li se ona iskoristiti da se za njih uhvatiš, na njih osloniš i odgurneš, popneš dalje?

Zaboravi sada na epohalne rezultate i razmišljanje „izvan kutije“. Sastavila sam za tebe par saveta za povratak u tu kutiju i stvaranje čuda u istoj:

Destrukcija pokreće. Ako danas samo belo posmatram beli papir, u strahu da priča neće biti dobra – ostaću bez priče. Ako napišem bilo šta, mogu da pokušam da to unapredim i razvijem. Samo prazan papir ne može da se popravlja. Stvori nešto „samo“ tvoje i reci mu:

„Ja sam te stvorio, ja mogu i da te uništim!“

(Svaka sličnost sa roditeljskim replikama je nenamerna)

Ako si se zaglavio i ne možeš napred, a ti probaj da ideš nazad. Budi kreativan i napravi nešto sa ciljem da ga uništiš. Budi kreativan – provedi neko vreme u žvrljanju, seckanju, skraćivanju i brisanju.

Učini to čisto da sebi pokažeš šta će da se desi. Verovatno neće ništa. Napravićeš nešto novo od preostalih delića i krhotina. Novi, beli papir te čeka kao i prethodni.

Sastavi podvig od svojih grešaka. Uradi onako kako ne želiš i kako znaš da ne treba da se radi. Odnosno, uradi tačno to čega se plašiš. Slikaj samo i isključivo krivudavim linijama, kao Fil.

Ovo je posebno korisno ukoliko pokušavaš da savladaš neku veštinu, kao što je javni nastup ili da govoriš strani jezik. Uništi svoju ideju toga kako tvoj nastup mora da izgleda. Izblamiraj se, namerno.

Pisala sam već o svojoj borbi da progovorim nemački. Trenutno radim sa kolegom koji je Nemac i koji je odlučio da malo ubrza taj proces. Jednog dana je prosto „zaboravio“ engleski.

Pokušavala sam u panici da mu objasnim da nemamo vremena za te trikove i da nas čeka posao, ali on me je samo prazno gledao. I tako je počelo.

Pravila sam greške, nedostajale su mi reči i sve je išlo mnogo sporije nego na engleskom. I bilo je sjajno! Bilo je bolje od svih testova na časovima i ispunjenih vežbanki – bilo je stvarno. Podsetilo me je na moj cilj – ja taj jezik učim zbog komunikacije, a ne za diplome škole stranih jezika.

Mnogo je bolje da nešto nesavršeno zaista uradiš, nego da zamišljaš kako će to izgledati kada postigneš savršenstvo. Nećeš ga postići nikad, hajde sada na posao.

To što imaš na umu nije jedini način. U početku je svaki moj pokušaj da pišem za blog bio jalov. Ne mogu da odmaknem ni slovce. Istovremeno sam bez problema pisala master rad, priče i vodila dnevnik.

Dakle, nije meni problem pisanje, već se plašim da svoj rad izložim u formi bloga. Onda sam odlučila da priđem problemu sa druge strane.

Šta je moj cilj?

Motivisati ljude da uče i razvijaju se.

Da li je blog jedini način da to učinim?

Nije.

Počela sam da tražim prijateljima poslove i kurseve koji ih interesuju. Razgovarala sam sa kolegama o razvoju zaposlenih i čitala na tu temu. Tražila sam uzore i mentore svuda oko sebe. Onda sam pisala o svemu tome – kroz društvene mreže, mejlove, predloge projekata.

Bez pritiska da ću to ikada objaviti u formi koju sam izmaštala, iskoristila sam sve poznate kanale da se izrazim. Posle nekog vremena sam prestala da se plašim i otarasila se ovih pomagala, kao kada skinete pomoćne točkiće na biciklu. Nekada moraš sam sebe da prevariš kako bi uradio pravu stvar.

Pravo pitanje vredi više od sto odgovora. Pre par godina sam se drugarici žalila kako nikako ne uspevam da pronađem rešenje za jedan problem. Naravno, svaki njen predlog za akciju bio je dočekan mojim obrazloženjem zašto to ne mogu da uradim. Posle ko zna ko kog izgovora, pitala me je:

„A što se ti plašiš da dobiješ to što hoćeš?“

Potpuno me je otreznilo to pitanje. Pružilo mi je ruku da se popnem stepenik iznad i sagledam širu sliku. Ono je samo po sebi negiralo da ja problem ne mogu da rešim. Izgovori su dolazili iz straha, pa je moje novo polazište postala borba sa tim strahom.

Isto se desilo i Filu. Dok je on mozgao kako da živi dalje bez slikanja usled svog stanja, doktor se lepo zapitao zašto uopšte mora da ostavi to čime se bavi. Nekada je ljudima sa strane lakše da primete ovakve stvari i postave prava pitanja, nego nama samima koji smo upleteni u problem.

Nacrtaj  sam sebi još granica. Ovo bi trebalo da ti pokaže da nije u njima problem. Ako misliš da nemaš dovoljno prostora/novca/materijala – probaj da funkcionišeš sa još manje.

Još bolje – pronađi u svom okruženju ljude koji su u bilo kom smislu manje privilegovani od tebe. Kako se oni snalaze sa tim ograničenjima? Ima li neko među njima da je postigao više nego što ti jesi?

Prvo, postojanje takve osobe je dokaz da je to čemu stremiš moguće. A drugo – ako osećaš nešto kao teret i ograničenje, dobre su šanse da ima još nas sa istim mukama. Eto inspiracije!

Pokušaj da svojim radom prevaziđeš više od svog problema. Olakšaj život čitavoj grupi ljudi tako što ćeš da osmisliš neko rešenje za datu situaciju. Osim motivacije, ovaj pristup ti lako može dati novu ideju za neki rad ili posao.

Nadam se da će ti ovaj divan govor i ono što sam ja iz njega naučila pomoći da prihvatiš svoje granice i iskoristiš ih za velika dela. Snaći se sa vremenom, sredstvima i uslovima koji su nam dati i izvući iz njih najbolje – jeste umetnost samo po sebi.

Nema komentara

Napiši komentar