Zašto ne umem da sviram klavir

Zašto ne umem da sviram klavir

Objavljeno 30.04.2016.
use it or lose it

Klavir sam počela da učim sa nekih sedam ili osam godina. Delovalo mi je damski i insistirala sam da probam. Moji me nikada nisu na to posebno podsticali, ali su bili voljni da me podrže. U mojoj zgradi je živela jedna Mica, koja je išla u odeljenje sa mojim bratom. Micina mama Jelena bila je profesorka klavira. I tako smo udesili probni čas.

Mogu i danas da prizovem u sećanje koliko me je tada bilo sramota da nešto otpevam, da profesorka proveri imam li sluha uopšte. Sedimo nas dve ispred klavira u njenoj sobi, ja je vidim po prvi put u životu, ne mogu da dohvatim pod nogicama i – pevam. Nakon toga počinje da mi objašnjava note, a meni sevne u glavi da to mora da znači da „mogu da prođem“.

Jelena je bila jedna blaga i staložena žena, koja me je na svakom času čekala sa nekim kolačima. Kupili su mi notne sveske i knjigu, pa posle njih i pijanino, da mogu da vežbam kod kuće. On danas služi da upotpuni dekor u trpezariji i za odlaganje poruka i računa. Nije dočekao Betovenove sonate, ali sam sigurna da se seća kako idu „Na kraj sela žuta kuća“ i još par odabranih kompozicija.

U to vreme u školi se organizovala priredba, ne sećam se više ni šta je povod bio. Ideja je bila da svako odeljenje bude hor, pa da se međusobno takmičimo. Neko od nas trebalo je da prati svoj hor na klaviru. Blesavi Mile, profesor muzičkog, pitao je ume li neko da svira klavir, pošto je u drugim odeljenjima već odabrao „muzikante“.

Ja mudro ćutim, jer su moje dve ruke tek par dana pre toga prvi put uspele da sarađuju na dirkama. Kao što to obično biva, neka pametnica me „otkuca“ i vikne kako Hana zna. Branim se da nije tako, ali to što jedina umem da pročitam note kandiduje me za poziciju uprkos mojim preferencijama. Dobijam materijal za vežbanje i datume proba.

Stvarno sam vežbala, nije da nisam. Pesma je bila baš glupa, a trauma koju vučem od tada potisnula je tačan naziv te numere. Sećam se samo vesele, pa ipak iritantne melodije koja se vrti u nedogled i stihova: „Žeravice svuda lete…I taj vatromet sad puca“. Puca vatromet, pucaju živci mojoj familiji što pokušavam da sviram to po ceo dan, pucaju moje samopouzdanje i volja za pojavljivanjem na času, a kamoli na priredbi.

Nastup mog trećeg četiri bio je fijasko, jer sam se ja od straha i treme potpuno pogubila. Doduše, nisu ni svi članovi hora pevali istu strofu u isto vreme, ali ovim putem javno preuzimam svu krivicu sa svojih saboraca na sebe (đačka torba mi je bila tolika da je i krivica mogla komotno da stane, odmah iza radnih listova).

Nekim čudom, bilo je jedno odeljenje koje je u teškoj konkurenciji uspelo da se izblamira više od nas, tako da smo zauzeli počasno četvrto mesto od mogućih pet. Mile se nije ljutio, učiteljica Zorica se nije ljutila, a odeljenja su do trećeg odmora zaboravila i da smo bili na priredbi, iako su nosili smešne „svečane“ kompletiće.

Ubrzo nakon toga, ja sam saopštila svojima i Jeleni da je meni klavir postao „nekako dosadan“ i da neću više da idem na časove. Sebi sam to isto tako objasnila. Pokušali su da me navuku time da je investicija u onako lep pijanino prilično dobar razlog da pokušam još jednom, ali ja sam već odustala i počela da lepršam kao da mi je neko taj isti pijanino skinuo sa ramena.

„Nikada to sebi nisam oprostila“ je verovatno najbezvezniji zaključak koji bih mogla da napišem sada. Naravno da jesam, bila sam mala i nisam imala pojma ni o čemu, a posebno ne o tome kako je samospoznajom trebalo doći do toga da se plašim kritike i poraza. Za nekoga ko ide u treći razred sasvim je u redu da ponekad ide linijom manjeg otpora.

Uostalom, niko mi ne brani da sada sednem za klavir i naučim da sviram. Ja čvrsto verujem da bih to uspela da uradim, samo što mi trenutno to nije prioritet. Prioritet mi je da uhvatim sebe kako „otkazujem časove“ i objašnjavam sebi kako mi je „dosadilo“ nešto što mi je važno, samo da odlepršam sa bine. Prioritet mi je da vama onda ovde to ispričam, da vidite kako sam ispala smešna – pa da vi budete pametniji od mene.

Pre nekih godinu dana, smislila sam da hoću da napravim blog za štrebere. Napravila sam strategiju. Našla sam uzore, mentore, kritičare. Pročitala bezbroj tekstova na tu temu; te kako se približiti publici, te kako definisati ciljnu grupu, te koja boja naslova teksta utiče povoljno na raspoloženje čitalaca… Samo mi je bilo „dosadno“ da pišem. „Lako ću ja to, kad definišem XYZ…“.

Nije lako i neće biti lako dok ne napišem sto tekstova (recimo sto, nadam se da ću ih ispisati toliko da mogu da potvrdim ovu hipotezu). Tek me čeka da zauzmem počasno pretposlednje mesto među blogovima koji se bave tom temom i da izludim svoje ukućane time što mi ne ide dok vežbam.

Zato bih volela da se setim par stvari, a možda bude od koristi još nekom:

Ako hoćeš nešto da naučiš, neizostavno je da počneš od jednostavih ideja. Toliko jednostavnih da to boli. Moraš prvo da sviraš „Na kraj sela žuta kuća“ i oko toga nema rasprave.

Spoljne okolnosti ti neće uvek ići na ruku. Čak i kada se to desi, nećeš umeti da uskladiš ni svoje dve ruke sa idejama, željama i ambicijama koje imaš. Sam ćeš sebi delovati beskrajno sporo i izuzetno nesposobno. To će potrajati i to je okej.

Nemoj odmah da kupiš pijanino. Velike investicije su za period kad si se već malo disciplinovao.

Oko sebe ćeš stalno imati hor ljudi u kom svako peva kako je u tom trenutku inspirisan. Oko jedne stvari će se svi složiti – ti bi trebalo da sviraš, a ne oni. A svi znaju i kako bi to trebalo da zvuči. To nije zato što su oni zli, to je najprirodnija stvar na svetu.

Šta god da uradiš, zaboraviće do trećeg velikog odmora gde si pogrešio i da li si pogrešio. Njima to nije toliko bitno koliko ti sada zamišljaš da jeste.

Uvek će ti biti frka da nešto što si savladao ili stvorio izložiš pred drugima. Skupićeš hrabrost, učiniti to, pa ćeš pogrešiti sve što može i ne može da ti padne na pamet, pred svima. Srećom, ima uvek neko ko ni to malo nije savladao pa nećeš biti baš najsmešniji.

Sigurno ćeš doći do momenta kada će to što radiš da ti „dosadi“. Znam, nemaš vremena, a nije ti baš ni toliko stalo. Možda da probaš kasnije, kad dobro navežbaš, kad se stvarno spremiš…

Hajde da razmisliš još jednom. Osmisli program i zakaži priredbu. Pozovi goste. Ako osećaš tremu, nije ti dosadilo. Pokloni se i počni.

Nema komentara

Napiši komentar