53/100 BALADA O STOJKOVIĆIMA

Mlađi razredi, takmičenje iz recitovanja. Petoro nas je stiglo do „finala“. Ja dolazim kući i kažem da hoću da recitujem pesmu koju smo tada učili u školi – „Plavi zec“, od Duška Radovića.

Moj ćale kaže da je to bezveze, to će sva deca da odaberu. On zna da ja mogu više, a i potrebno je nešto što će me izdvojiti.

Daje mi pesmu koju večeras delim sa Vama, na kraju teksta 🙂

Balada o Stojkovićima, Ljubomira Simovića.

Sećam se da sam danima sedela u svojoj sobi, vrtela se na stolici nogama i besmučno ponavljala gradivo koje nije bilo lako naučiti napamet, posebno uzevši u obzir da nisam u potpunosti mogla da pojmim značenje samih stihova.

Pre samog takmičenja, sećam se, doneo mi je veliku porcelansku lutku –  veću od svih ostalih koje sam imala u svojoj kolekciji. Bila je to nagrada za trud, a delimično je hteo i da se iskupi što me je naterao da učim ovo 😀

Kao gest, trebalo je da mi to pokaže da nije bitno ko će pobediti sutra. Ja već jesam pobedila što sam to naučila.

Došli smo tamo i četvoro drugih finalista recitovalo je – pogodite šta?

Plavog zeca.

Baš svi sem mene su to recitovali.

I onda sam ja, visoka metar i zgaženu šumsku jagodu, svojim dubokim altom koji sam povukla na majku – počela da brundam o vešanju i kidanju mesa 😀

Malo je reći da se učiteljice bile preneražene.

Nisam zastala niti jednom.

Izražajno, jasno, od početka do kraja, kako sam i uvežbala.

Pobedio je „Plavi zec“.

Ne sećam se čiji.

Da li je trebalo da slušam sebe?

Verovatno.

No, ne bih savladala neke prilično važne lekcije…

Ne moram da radim što i svi ostali.

Nekad je važnije šta učiš van škole, nego u njoj.

Mnogo je zabavnije ispasti faca, nego ispasti najpametniji.

Ne shvataj preozbiljno ni takmičenja, ni sudije.

Zdrav razum i vedar duh su česta meta raznim strelcima i dželatima. To nije tvoj problem, to je da pukneš od smeha 🙂

Kez oko glave – i što bezobraznije da živiš svoj život, tačno tako kako si naumio.

A sad zamisli Hanu od 10 godina, kako pred svojim učiteljicama deklamuje sledeće… 😀

 

BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,

puca nam koža, lete mrvice mesa;

bije sat, bije dva, bije tri,

otkud mu toliko štapova i besa?

Udara bogato, udara od sveg srca,

već mu se lice od napora krivi,

gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,

i pada mrtav umoran,

a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,

pucaju u nas, – prska nam lobanja,

prska cevanica, podlaktica, koska,

otežasmo od olova u telu.

Dođe i veče. Umorili se strelci.

Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.

Sa streljanja se vraćamo kući

-ko s posla,

i dok se u kujni podgreva večera

žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:

zakrpim krov, poduprem ogradu,

nakupim kišnicu u kace i aranije.

Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim

kažem ženi: vešaće me u pet,

gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,

užad jaka, dželati obučeni,

– ruku na srce, ničemu zamerke nema.

Vešaju nas brzo, vešto i lako.

Visimo tako obešeni do mraka,

vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi,

svi nas tuku i psuju, ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,

naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,

prinesu šibicu, potpale,

i gori tako, gori nedelju dana,

cela varoš od pepela posivi.

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,

kraljica pada u nesvest, a kralj

trlja oči i gleda nas zaprepašćen:

Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na točku,

seku nam glave, ruke i noge – strašno!

Streljane nas vešaju, poklane nas guše,

ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega toga dosta!

Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,

dželate vešaju – oni im kao krivi.

Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,

te vešaj, te seci, te kolji!

-A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,

to neko štiti sudije od greha!

A i nas katkad hvata zebnja pred san:

nismo besmrtni, neće dugo ovako,

doćiće jednom i nama kraj,

nećemo izdržati

– i umrećemo

od smeha.

Ljubomir Simović