Završavam jutros neka svoja administrativna posla i potražim na zidu opštine Novi Beograd kuda treba da idem. Vidim da se na šalteru broj 3 izdaje – Uverenje o životu. Pročitam još jednom, stvarno tako piše. Nisam sigurna šta je to, ali mogu da pretpostavim.
A što da pretpostavim? Mogu sama da zamislim šta znači jedno uverenje o životu. Stojim u hodniku svoje opštine i zamišljam taj papir, sa stavkama lepo poređanim, pored kojih može da se štiklira – jesi živeo ili nisi živeo:
– Otputovao u 10 dalekih mesta, mnogo drugačijih od kuće i tamo se izgubio;
– Zaljubio se, makar jednom, do ušiju i preko ušiju i uspeo to da priznaš toj tako savršenoj osobi;
– Pobedio strah koji te smlavio sto puta – jednom, pa još jednom, pa je strah shvatio da ne može da se rve sa tobom više i pobegao je;
– Uradio si šta si hteo kad su ti svi rekli da uradiš suprotno;
– Plakao si jer ti je bilo žao sveta;
– Smejao si se kad ti je to bila jedna jedina stvar koju si mogao da uradiš…
I sve tako… Nešto se mislim, to mora biti jedini šalter na kugli zemaljskoj gde nema reda. Nema nervozne tete iza. Sam uđeš, štikliraš po savesti i lupiš pečat preko. Jednom godišnje, jednom mesečno ili svakoga dana pre posla – onoliko često koliko ti misliš da treba.
Niko drugi, verujem, ne bi smeo da ti izda jedno uverenje o životu. Gde si se rodio – znaju sigurno. Jesi li platio porez – znaju verovatno. Da li si živ? To samo ti znaš, valjda.
Nema komentara